Da će li i drugi Oskar u istoriji otići u Bosnu i Hercegovinu? Šta o filmu Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida?“ već neko vreme pišu nemački mediji? DW donosi kratki pregled.

Iako bi „Quo vadis Aida?“ (Kuda, Aida?) u nemačke bioskope trebalo da dođe negde tokom godine, kada se situacija s kinematografima smiri i publika ponovno bude puštene u bioskopske sale, o poslednjem filmu Jasmile Žbanić, bosanskohercegovačke režiserke s berlinskom adresom, već neko vreme se govori po nemačkim medijima. I to ne samo u rubrikama kulture.

Najosetljiviji mogući materijal

Na film se zbog svoje osetljive političke teme ne gleda isključivo kao filmsko delo nego kao na kulturološki fenomen. Poznati hroničar zbivanja na jugoistoku Evrope i dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga Mihael Martens u svom osvrtu zaključuje da se autorka nakon uspeha filma „Grbavica“, koji tematizuje masovna silovanja, osetljivu temu rata u devedesetim, ponovno uhvatila zahtevnog materijala.

„Ekranizacijom masakra u Srebrenici, Žbanić se uhvatila najosetljivijeg materijala koji se može zamisliti u Bosni. U pričama bosanskih Muslimana Srebrenica se doživljava kao ‘negativni osnivački mit’ bosanske države i Žbanić se direktno poziva na ovu činjenicu kada, opisujući teškoće snimanja filma o Srebrenici, citira Adornovu misao o varvarizmu i o nemogućnosti stvaranja poezije posle Aušvica“.

Martens ukazuje na to da je među srpskim nacionalistima otpor prema filmu veliki, ali istovremeno ukazuje i na to da je i u bošnjačkom taboru bilo kritika na račun pristupa događajima iz jula 1995.

„No i među muslimanskim većinskim stanovništvom film ne može računati samo s odobravanjem. Jedan preživeli maskara, kojeg je Žbanić angažovala kao savetnika, vrlo brzo je istupio iz projekta zbog toga što nije bio zadovoljan kako je radi dramaturgije žrtvovala neke detalje. No ta kritika nije na mestu. Žbanić je zbila događaje i neke trenutke izostavila, ali nije ništa sakrila“, piše FAZ.

Jasmila Žbanić kao posrednica među svetovima

Artechock, najstariji onlajn filmski magazin u Nemačkoj pristupa filmu sa stanovišta filmske kritike ali ne može da izostavi sve političko-društvene aspekte koje prate ovaj film. I stoga, kako se navodi u članku, nije ni čudo da se u samoj Bosni i Hercegovini film gotovo i ne analizira kao filmsko delo.

„I dok međunarodna filmska kritika jedinstveno od samog početka hvali funkciju filma kao medija koji podseća i obrazuje, u Bosni i Hercegovini se film dugo vremena nije doživljavao kao autentičan: Jasmila Žbanić izostavlja, Jasmila Žbanić fikcionalizuje, Jasmila Žbanić uopšte nije prisustvovala tim događajima“, moglo se čuti od kritičara u BiH.

No, kako se dalje navodi, od nominacije za Oskara kritičari filma su utihnuli jer, prevagnula je euforija oko dugo očekivane međunarodne pažnje.

Miranda Jakiša, autorka ovog teksta i profesorika slavistike na univerzitetu u Beču, primećuje da je film napravljen za dve publike: onu domaću, u „regionu“ te međunarodnu koja nije toliko dobro upoznata s događajima iz leta 1995. „I dok se u jednom zanatski izvrsno odrađenom filmu publika informiše o istorijskim događajima oko maskara i događaja koji su ga pratili čak i u neku ruku zabavlja, domaća publika profitira dvostruko: film se protivi zaboravu i zalaže se za pomirenje. Rediteljka Žbanić je u svemu tome, kao i njena fiktivna glavna figura Aida posrednica između svetova: film i holivudska publika s jedne strane, konkretna istorijska iskustva i bosanska provincija s druge strane“.

Tračak nade

Javni servis Bajeriše Rundfunk u svom osvrtu na predstojeću dodelu Oskara predstavlja film iz zemlje koja se retko pominje u kontekstu velikih kulturnih događaja. „Još uvek 1.700 žrtava genocida u Srebrenici važe kao nestali. Mnogi počinitelji nisu uhapšeni, uvek iznova se genocid negira“, navodi se u prilogu BR-a.

Nadalje se navodi kako je film publici u BiH po prvi put prikazan u oktobru prošle godine i to u Spomen području Potočari pred stotinjak mladih različitih nacionalnosti iz cele zemlje. „Za mene je bilo zaista lepo kada je jedan mladić iz Republike Srpske ustao i rekao kako je preko pola filma proveo plačući i da želi da ovaj film pogledaju njegovi prijatelji koji glorifikuju ratne zločince. Ovaj mladić je odrastao u bosanskom društvu punom mržnje ali je ipak pokazao saoećanje i plakao je za druge“, citira prilog režiserku Žbanić.

BR zaključuje da Jasmila Žbanić ovim filmom želi pokazati da je moguće baviti se genocidom u Srebrenici a da se ne bude zarobljenik prošlosti. A svima onima kojima se Bosna čini udaljenom, film treba da bude upozorenje. I završava citatom Žbanić: “Želela bih da ljudi shvate šta se može dogoditi kada se sklizne u uslove koji nalikuju fašizmu, kada se ode u stanje duha u kojem drugi ljudi važe kao manje vredni. Nadam se da će film stvoriti više empatije koja nam je danas potrebnija nego ikad“.

Dodela Oskara je u noći između nedelje i ponedeljka od 2 do 5 sati ujutro. Sudeći po anketama nekih poznatih medija, film ima dobre šanse da bude nagrađen kao najbolji u kategoriji – strane produkcije. Podsetimo – film Danisa Tanovića Ničija zemlja, dobio je to najveće filmsko priznanje 2002. godine.

(Deutsche Welle)