Pre pet-šest godina govorio sam o puzajućem fašizmu, kroz medije i kroz literaturu koja se objavljuje… Napravio sam spisak naslova sa više od 100 knjiga koje imaju izrazito antisemitsku sadržinu. Ima knjiga, poput one Bojana Dimitrijevića o Vojsci Srbije (koju je objavila Vojska Srbije), u kojoj se govori o tome da 1945. godina nije bila oslobođenje, već okupacija Beograda. Pogledajte samo izlog knjižare na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, kakve knjige tamo stoje. To su najmračnije nacionalističke, nacističke knjige i tekstovi. Ali, pogledajte i knjižaru kod Studentskog trga, koju drži Vojska Srbije. Tu isto možete naći knjige koje kao da su objavljene za vreme Miloševića.

Dakle, kod nas vlada jedna ogromna konfuzija, nedostatak ideje u kom pravcu ide društvo, što je onda plodno tle za sve moguće vrste rehabilitacija, revizija istorije, koja se ogledaju ne samo kroz literaturu i medije, nego i kroz zvanične pokušaje rehabilitacije, recimo, Draže Mihajlovića. A Zakon o rehabilitaciji predviđa da se mogu rehabilitovati oni koji su osuđeni zbog verbalnog delikta ili zbog svojih ideoloških pogleda. Ali, ne i oni koji su osuđeni za ratne zločine. Na primer, ako vi hoćete da rehabilitujete osobe kao što je Draža Mihajlović, najmanje što morate da učinite je da ponovite sudski proces i da dokažete da optužbe za ratne zločine, dokumenta koja su tada podneta a na kojima se nalaze čak i potpisi Draže Mihajlovića na mnogima od njih – da je sve to falsifikovano, na primer. Pa da onda kroz sudsku rehabilitaciju sve to izvedete, a ne ovako da jedan sudija donese odluku na osnovu dva svedoka da, recimo, Draža nije sarađivao sa Nemcima, da ga nacisti nisu naoružavali a zna se da jesu. I tek onda, posle svega toga ide rehabilitacija. A sada se već čuju zahtevi da se rehabilituje Nedić, koji je tobože bio „srpska majka”, onda posle toga ide Ljotić i to onda ima jedan utabani put kojim se ide. A te snage su sve jače i sve prisutnije jer u društvu vlada velika zbunjenost ne samo povodom prošlosti, već i u vezi sa onim šta je Srbija danas.

S druge strane, to veoma otežava položaj Srbije u regionu, jer ako vi rehabilitujete Dražu Mihajlovića, a četništvo je u poslednjim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije ponovo postalo primer zločinstva, onda jako zaoštravate odnose i sa Bosnom i Hercegovinom i sa Hrvatskom. Samim tim su i pomirenje i saradnja sve dalje i dalje. I zato je to nešto što je vrlo opasno. Tim pre što se ta nova-stara ideologija uvukla i u školske udžbenike, ona je prisutna na javnoj sceni, a samo pojedinci pokušavaju da se tome suprotstave. Ali, njihov glas je poput glasa vapijućeg u pustinji…

Antifašizam se ovde isključivo povezuje sa partizanskom borbom, jer su navodno partizanima rukovodili samo komunisti. Znači: antifašizam jednako komunizam. Pa se onda odbacivanjem komunizma i te ideologije odbacuje praktično i antifašizam. I to je jedan od razloga za pokušaj rehabilitacije Draže Mihajlovića. Jer ako se odbaci partizanska borba, onda dolazite u jedan vakuum u kome nema antifašiste pa ga morate pronaći i tu se pojavljuje lik i delo Draže Mihajlovića, koji je navodno prvi antifašista u Evropi. A sve to da bi se preko Draže nekako antifašizam u Srbiji ustoličio, što ne ide i što je protivno istorijskim dokazima. To je jedan uzaludan posao, koji će se završiti time da će antifašizam biti odbačen kao takav, i mislim da smo sve bliže tome danu kada će istorija doživeti totalnu reviziju, pogotovo u situaciji vrlo teške ekonomske krize, pojačanog nacionalizma, i tako dalje.

Bar spolja, ono što se događalo u Srbiji i za vreme Miloševića pa i danas liči pomalo na ono što se dešavalo u Vajmarskoj republici Nemačkoj. Tada je bila neka slabašna demokratija iz koje je na kraju isplivao jedan Hitler. Tada su postojale osnove koje čine fašizam: velika frustriranost naroda zbog političkih i vojnih poraza, pojačani nacionalizam, težnja ka militarizaciji, populizam… To su sve elementi fašizma i potrebno je samo da se pojavi neka jaka ličnost, neki vođa, neko ko će te elemente spojiti i – evo vam fašizma.

Uostalom, i Rade Konstantinović u svojoj „Filosofiji palanke” je govorio da je ta opasnost stalno prisutna u društvima u kojima postoji trijumf filosofije palanke. A šta je palanka? To je strah od spoljnog sveta, zatvaranje, ksenofobija, mi smo sami sebi dovoljni, svet nas mrzi jer smo bolji od celog sveta itd. A sve to vodi jednoj vrsti fašizma. Jer fašizam i nacizam mogu da postoje u mnogo različitih oblika i prilagođavaju se različitim situacijama. Dodatna opasnost je u tome što su ove snage koje se odupiru fašizaciji mnogo slabije i neorganizovanije nego što su bile u vreme Miloševića. Jer se u to vreme nekako činilo da će rušenjem tog političkog sistema sve krenuti nabolje, a onda smo uvideli da su stvari mnogo tragičnije i mnogo dublje i da se tu ne radi o jednom čoveku i jednom periodu, nego da postoje neke relikvije loše prošlosti, da postoje i ekonomski i politički problemi, koji ne mogu tako lako da se prevladaju.

(Autonomija)