Srbija je jedna potpuno dezorijentisana, izgubljena i nesretna zemlja. To je valjda jedina zemlja u Evropi koja se stidi svog antifašizma, dakle stidi se onog najboljeg u njenoj modernoj političkoj istoriji, kada je baš zahvaljujući partizanskom antifašizmu ona bila u samom špicu evropske povijesti i potpuno ravnopravna, egal i al pari sa najmodernijim evropskim narodima.

A zašto se stidi antifašizma? Pa zato što su ga predvodili komunisti! Srbija bi u Evropu ali misli da joj komunisti smetaju u tome pa se zato okreće prošlosti i veruje da je u četnicima, recimo, našla taj krunski dokaz da je oduvek bila deo Evrope, da je oduvek bila deo zapadne civilizacije, na strani građanskog društva, demokratije itd. Ali, ona nije našla nikog drugog do četnike da je vode u Evropu i bez imalo stida i odgovornosti ona je četnike dekretom uvrstila u antifašiste što je jedan sjajan primer ideološkog nasilja, ali i pravi primer istorijske dezorijentacije.

Kada bi samo malo respektovala svoj antifašizam, Srbija nikada ratove s početka devedesetih godina ne bi nazivala etničkim sukobima. A tako ih naziva zato što se priklonila četnicima i tim nakaradnim pričama o nacionalnom pomirenju i sabornosti. Ali to nije antifašistička pozicija, jer antifašisti uvek cepaju naciju na fašiste i antifašiste i odriču bilo kakvu mogućnost pomirenja među njima. Bila je ona antifašistička proslava u Moskvi, bilo je obeležavanje godišnjice Aušvica, a Srbija se nije našla ni na jednom ni na drugom skupu iz prostog razloga što je promenila stranu i našla se na strani onih protiv kojih se u Drugom svetskom ratu borila i tada zalužila veliki ugled i poštovanje.

(Autonomija)