U glavnom gradu Srbije, Beogradu, tri decenije od početka rata u Bosni i Hercegovini (BiH) uglavnom obeležavaju nevladine organizacije, a ovih dana i kulturno-umetnička scena.

Tako je nevladina organizacija Kontakt iz BiH, kroz manifestaciju „Sarajevo u Beogradu – Beograd u Sarajevu“, okupila u Beogradu umetnike iz Bosne i Hercegovine. Kroz svoje dosadašnje radove Beogradu su prikazali svedočenja o vremenu rata u BiH i o opsadi Sarajeva, jednoj od najdužih u istoriji modernog ratovanja.

„Pravi dijalog, iskreno od srca je jedini način za pomirenje“, rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) reditelj Alen Šimić, koji je Beogradu predstavio svoj kratkometražni film „B4“ iz 2020. godine.

Manifestacija projekta „Sarajevo u Beogradu – Beograd u Sarajevu“ održava se prvi put, a posvećena je ideji zbližavanja dve države i suočavanju sa ratnom prošlošću.

Film Alena Šimića je autobiografski i govori o susretu reditelja i čoveka koji mu je spasio život 1994. godine, u noći kada su mu poginula oba roditelja.

Šimić je tada imao četiri godine, a u filmu se, slušajući čoveka koji mu detaljno opisuje noć kada su mi poginuli roditelji, suočava sa najtragičnijim trenutkom svog života, koji se desio tokom opsade Sarajeva.

„Kroz ta dva lika predstavljamo načine bavljenja sa traumom, kao i kakve posledice to ima po pojedinca“, objasnio je Šimić za RSE.

On je naglasio da njegov film nema za cilj da optužuje državu, ljude ili naciju, već da se isključivo bavi pojedincem koji se bori sa svojom sudbinom.

„U pitanju je individualna trauma koja treba da predstavlja kolektivnu traumu i da pokaže kroz pojedinca traumu više generacija“, objasnio je Šimić.

Pored njegovog, predstavljen je i dokumentani film „Scream for me Sarajevo“, o sada već legendarnom događaju – dolasku frontmena benda „Iron Maiden“ Brusa Dikinsona (Bruce Dickinson) u tada opkoljeno Sarajevo 1994. godine. Film je rađen po scenariju Jasenka Pašića.

Pašić za RSE, kaže da je ovaj film uradio jer smatra da priča o tome da je hevi-metal bend došao u grad pod opsadom i odsvirao koncert, nije bila dovoljno poznata.

„Ja sam bio mali u ratu, ali sam onda vidio tu priču kasnije kada je Kris Dejl, basista benda, napisao na nekom portalu. Vidio sam priču, i rekoh ono, ja moram film od ovog napraviti, jer niko nije znao za tu priču. Sad se govori da je to kultni koncert od kada je film nastao, što je super. A pritom je to i moja muzika koju sam slušao čitav život“, objasnio je Pašić.

Film sadrži i originalne snimke iz opsade Sarajeva, ali i svedočenja ljudi, pa i članova samog benda.

Brus Dikinson je sa pratećim bendom „Skunkworks“ održao koncert u Sarajevu 14. decembra 1994. godine. Kako je opsada glavnog grada BiH i dalje trajala, bend je morao da putuje najpre u Split u Hrvatskoj. Dalji put je prvobitno bio planiran helikopterom UN-a, ali su se, zbog loših uslova transporta, oni potom kamionom uputili prema Sarajevu.

Kako je naglašeno u filmu „Scream for me Sarajevo“, u pitanju je bio žuti kamion koji je na ceradi imao motiv Ptice Trkačice (crtani film), što nije bilo u skladu sa neupadljivim prevozom koji je bio uobičajen tokom rata.

Ipak, film nije o priči Brusa Dikinsona.

„Bilo mi je važno da to nije film o Brusu Dikinsonu, ni o tom bendu, nego je to film o Sarajevu. Meni je bilo važno da se ispriča priča o Sarajevu, preko muzike, neka priča koja će biti pozitivna, koja će biti antiratna“, rekao je Jasenko Pašić i podvukao da ovo nije ni ratni film, već je film o ratu, koji je sam po sebi antiratni.

Na grad je u proseku padalo 329 projektila dnevno, a najveću štetu pretrpeli su civilni, kulturni i verski objekti.

Počela je 5. aprila 1992. godine, a okončana 29. februara 1996. godine.

Tokom opsade, Sarajevo je bilo gotovo potpuno odsečeno od ostatka BiH, te je došlo do nestašice hrane, električne struje, plina, lekova i vode.

Vojska Republike Srpske (VRS) je pod opsadom držala Sarajevo tačno 1.425 dana.

U tom je periodu na grad sa okolnih brda ispaljeno stotine hiljada granata, a poginula je 11.541 osoba. Tokom opsade Sarajeva poginulo je 1.601 dete.

Komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji je pred sudom u Hagu osuđen za genocid i najteže ratne zločine u BiH, dao je naredbu da se gađaju svi nesrpski civilni ciljevi u Sarajevu.

Kako je objasnio Jasenko Pašić, najemotivnije je bilo monitrati sam film zbog ponovnog gledanja istih, nimalo lakih scena.

„Kad nešto čuješ previše puta, onda više ne možeš to da slušaš. Prva verzija filma koja je trajala tri sata je bila užasno tužna. To je toliko tužno da se ne može gledati. I onda smo skontali da film mora da bude smiješan. I film i jeste smiješan. Dosta toga je u stvari šega, da bi to što je tužno i što je važno dobilo na važnosti“, istakao je Pašić.

Film „Scream for me Sarajevo“ puštan je u više od 1.300 bioskopa širom sveta, a reakcije su, rekao je Pašić, sjajne.

Prikazivanje filmova i razgovori sa autorima prvi je deo projekta „Sarajevo u Beogradu – Beograd u Sarajevu“.

Jedna od organizatorki, direktorka udruženja Kontakt iz Bosne i Hercegovine, Narcisa Cvitanović istakla je da će projekat biti dvosmeran i da su kulturni događaji poput ovog značajni za proces pomirenja.

„Moramo apsolutno imati program koji će privući mlade generacije – da ne žive svakodnevno pod teretom svojih roditelja, odnosno moje generacije, generacije mojih roditelja“, istakla je Cvitanović.

Ona je navela da je plan da u septembru Beograd dođe u Sarajevo.

„Prije svega želimo stvarno da proces suočavanja s prošlošću radimo na jedan konstruktivan i odgovoran način. Mislimo da je vrlo važna lična priča, i ne želimo ovaj projekat da realizujemo samo radi projekta, da je sam sebi svrha. Mislimo da je cilj puno više od toga“, istakla je Cvitanović.

U Beogradu je istog dana otvorena i izložba svetski poznatog američkog fotografa Rona Haviva.

Ron Haviv je u 100 zemalja sveta fotografijom ispratio više od 25 ratnih sukoba. Njegove fotografije imaju posebnu težinu i značaj kada je reč o zabeleženim scenama tokom ratnih godina u Bosni i Hercegovini, a posebno u okolini Prijedora, Banja Luke i Mostara.

Fotografije koje su prikazane u Beogradu, tiču se svih strana u ratu. Devedesetih je fotografisao ratove na prostoru bivše Jugoslavije, a kao važno svedočanstvo o tom vremenu objavio je knjigu „Krv i med“.

Njegove fotografije osvojile su brojne svetske nagrade, čuvaju se u muzejima i galerijama, a korišćene su i u sudskim procesima pred Haškim sudom.

(Iva Gajić, Slobodna Evropa / Foto: Pixabay)