Skip to main content

ELVIS BOŠNJAK: Bilo bi glupo da Srbija i Hrvatska ne nađu zajednički jezik

Izdvajamo 29. maj 2022.
6 min čitanja

“Odnosi između Hrvatske i Srbije izuzetno su važni. Ako ne rešimo neka pitanja, nećemo moći napred, to će kočiti ne samo naše odnose, već i nas same, što je ogromna šteta. Mi moramo prestati da se nadmećemo oko gluposti, neke stvari moramo prevazići. Mi smo bratski narodi i bratske kulture i mislim da bi bilo potpuno glupo ne naći zajednički jezik. Koliko će nam vremena biti potrebno, ne znam, jer treba nam već 30 godina i to je nešto što me frustrira. Moramo se spajati, a ne da nas razdvaja čak i Nikola Tesla. Čiji je Nikola Tesla?! Tesla je i vaš, i naš, i svetski čovek. Takvi bi ljudi trebalo da nas spajaju, a ne da nas razdvajaju.”, kaže glumac Elvis Bošnjak, autor drame “Usidrene” koja je ovih dana izvedena u selekciji “Krugovi” 67. Sterijinog pozorja.

Bošnjak je u Novom Sadu prvi put posle 30 godina i novosadska publika nažalost gotovo da ga ne zna sa scene, možda jedino po odličnim TV ulogama (maestralna uloga u hrvatskoj verziji TV franšize “Na terapiji”) i fimskim ulogama (vrsna minijatura u filmu “Sonja i bik” koji govori o ljudima iz njegovog rodnog kraja). Bošnjak je za svoj dramski i glumački opus dobio ozbiljne nagrade u Hrvatskoj – “Vladimira Nazora”, “Marula”, “Marina Držića”, a odlikovan je i Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića. U razgovoru za Autonomiju, kroz svoje lično iskustvo oprosta i pomirenja, govorio je o potrebi da to učine i dve zemlje i dva naroda, prihvatajući prethodno razliku između istorije istine i istorije razloga.

Ima u vašem tekstu dosta rečenica za pamćenje, a jedna po kojoj ćemo pamtiti “Usidrene” svakako je “Ja sam se ispisa iz čovičanstva.” I vrlo je verovatno da su se mnogi prepoznali u njoj, i da bi se svako od nas, na dnevnom nivou, ispisao bar nekoliko puta. Koliko puta dnevno vi poželite da se ispišete i kojim povodima?

U poslednje vreme jako mnogo puta. Recimo ovim nedavnim povodima koji su nas sve skupa zadesili. Naravno, ova predstava govori o jednom drugom svetu, svetu koji ne gledamo na TV, o kojem jako malo znamo, čak i kada odemo na otoke, tamo odemo na letovanje, da se odmaramo, ali mi zapravo ne vidimo te ljude koji su te otoke sazidali i stvorili. Međutim, u tom moru stvari koje nas zagušuju i zaglušuju svakodnevno, a verujem da to nije samo pitanje otoka, događa se to da zapravo nestaje, odlazi jedna civilizacija, koju ja zovem kulturom patnje. Ti ljudi koji su rođeni u kućama bez vode, struje, na zemljanom podu, pod kamenim pločama, ti poslednji ljudi koji su rođeni u takvim uslovima danas imaju 75 – 80 godina i ta cela kultura, koja nas je negde stvorila – a mene je jako formirao susret s njom – odlazi tiho i nepovratno u istoriju, u prošlost. Verujem da je tako u mnogim manjim mestima. To su neki ljudi koji su bili drugačiji i koliko god da su živeli u konstantnoj patnji i nesigurnosti, bili su nekako otvoreniji i imali su više vremena jedni za druge i bili su posvećeniji. Ova predstava je na neki način spomenik toj kulturi.

O, kod nas je mnogo bolja situacija tim povodom. Kod nas Vučić ima rešenje i za to – za nestanak jedne kulture i civilizacije. Evo, na primer, za Zrenjanin, nekada bogat industrijski, a danas mrtav grad – staro stanovništvo je pomrlo ili umire, a mladi su otišli na zapad, naš predsednik ima rešenje: gradi tamo fabriku gume na najplodonijem zemljištu i uvozi nove, buduće građane Srbije, koji grade tu fabriku i koji će posle zameniti sve neposlušne srpske radnike koji pomisle da se pobune za svoja radna i ljudska prava… Ima li vaš Milanović takvih ideja ili je možda Plenković maštovitiji?

Ma čujte, sve je to isto. Od kako smo ušli u EU, sve se rasprodaje, i više niko, npr. te otoke ne prepoznajete na onaj način kako su oni postojali. Oni vide suhozid i ne znaju šta je on značio, koliko je znoja, rada i truda u njega uloženo. To negde ostaje skriveno i zato sam osetio potrebu da govorim o tome, o moru nepodopština koje su ti ljudi trpeli, od ratova u kojima su bili potpuno nezaštićeni, jer, koja god bi vojska tu došla, pomela bi sve što je bilo. Ja sam se fokusirao na jedan trenutak u njihovim životima, a to je povratak muževa iz prekomorskih zemalja. Te priče nisu proizvod mašte, već takvi primeri postoje gotovo u svakoj otočkoj porodici. Ima onih koji svoju decu doslovno nisu videli nikada. Otišli su u Ameriku, vratili se nakon 60 godina, žene koje su bile trudne, rodile su decu, ona su međuvremenu pomrla, poginula u nekom ratu… I koliko god su patile žene koje su ostale na tom otoku i gradile ga, toliko su patili i oni, živeći u Čileu, u rupama rudnika. Bio je to težak i turoban život koji je zahtevao beskrajno mnogo vere da se nešto može promeniti. Ostaviti decu i otići u nekakav rudnik verujući da ćeš se vratiti za deset godina, a ne znaš kakva ti je sudbina, pa, ako se vratiš, vratiš se možda i još siromašniji, jednako je strašno kao i čekanje. Mislim da mi to danas teško možemo da razumemo. Nekako sam imao potrebu da ostane nešto o tome, neki zapis o tim ljudima. Dalmatinska zagora je moj kraj, ali te otoke, za koje sam vezan preko supruge, duboko osećam. Dalmacija se smatra patrijarhalnom sredinom, ali ja to ne bih tako rekao, možda to tako izgleda samo spolja…

“Moramo prestati da se nadmećemo oko gluposti”

Ta vaša Jakovica (glavna junakinja drame) je totalni #MeTo! Teška srca je – posle 37 godina njegova izbivanja – preko vrata pustila muža, ali drži – neš majci u moj krevet- stav!

Da, ona je drčna. U Dalmaciji je kult majke vrlo prisutan i ova je predstava posvećena ženama koje su same izdržale sve, koje su ceo Drugi svetski rat preživele same: Nemce, Italijane, partizane, onda partizani odu, vrate se prethodni, pa se svete. Bio je to jako težak život koji je, naravno, obilovao i veseljem, radošću i humorom.

Odličan je naslov drame, i vrlo se lako povezati s njim, sa nama na ovim prostorima koji usidreni u sopstvene zablude stalno nešto čekamo, da nam neko drugi reši situaciju: te EU, pa Brisel, neki Ahtisari, a stalno zaboravljamo da je rešenje problema u nama, a ne izvan nas. Mislite li je da je ova naša geografija sposobna da odraste u dogledno vreme, da pogleda šta je sve nakrcala pod tepih, da to najzad istrese i očisti, i onda sedne ko čovek i pije kafu?!

Sada sam pisao jedan roman, zove se “Gdje je nestao Kir?”. Roman je posvećen osiječkom načelniku policije Josipu Reihlu-Kiru koji je pokušavao pomiriti svet, koji je verovao da je mir moguć. U jednom poglavlju sam govorio o istoriji istine i istoriji razloga. Mi ne shvatamo da sve svoje razloge moramo staviti sa strane. Da je istina – istina. Možda je shvatamo različito, ali u nekim stvarima možemo naći neki zajednički jezik, jer u protivnom nećemo ići dalje. Sada je rat u Ukrajini, prethodila mu je epidemija, ja sam sada u Srbiji, prvi put nakon 30 godina. Imao sam raznoraznih svojih pokapanja, odrastao sam s tim i prevazilazio sam to, ali mislim da su ti odnosi između Hrvatske i Srbije izuzetno važni. Ako ne rešimo neka pitanja, nećemo moći napred, to će kočiti ne samo naše odnose, već i nas same, što je ogromna šteta. Mi moramo prestati da se nadmećemo oko gluposti, neke stvari moramo prevazići. Mi smo bratski narodi i bratske kulture i mislim da bi bilo potpuno glupo ne naći zajednički jezik. Koliko će nam vremena biti potrebno, ne znam – jer treba nam već 30 godina i to je nešto što me frustrira. Pisao sam taj roman koji sam pomenuo i dosta me mučilo to što zapravo ne vidim razlog zašto mi ne možemo da postignemo kvalitetan dijalog, na planu kulture pre svega. Bio bih presrećan kada bi u sportu, npr, prestalo biti važno da mi pobedimo Srbe, ili da Srbi pobede Hrvate, jer je to stvarno glupo. Postoji mnoge stvari koje možemo da napravimo zajedno i da napredujemo, da rastemo kao ljudi i kulture. Moramo se spajati, a ne da nas razdvaja čak i Nikola Tesla. To ne mogu verovati! Čiji je Nikola Tesla?! To je stvarno smešno! Nikola Tesla je i vaš, i naš, i svetski čovek. Takvi bi ljudi trebalo da nas spajaju, a ne da nas razdvajaju. Nadam se da ću doživeti vreme kada se više nećemo time baviti. Ima nekih pitanja koja treba rešavati, pre svega nestalih ljudi. Treba ceniti svoju žrtvu, ali treba poštovati i tuđu. To je nešto elementarno. Mi smo hrišćanske kulture, čak i ako smo ateisti, izrasli smo iz tih kultura, to su naše moralne osovine, naprosto se moramo otvoriti.

Kod vas u Hrvatskoj sada je drama povodom abortusa, pa stoga i pitanje: jeste li za abortus ili protiv abortusa?

Ja ne mogu da kažem da sam za abortus, jer je bolje da se on ne dogodi, ali sam apsolutno za pravo žene da odluči o svom životu. I tu smo jako licemerni, jer ne možemo izaći na ulicu i reći – mi smo protiv abortusa. Postoji situacija u kojoj se možda sa ženom ili ženom i muškarcem može razgovarati i pomoći im da neke stvari prevladaju, ali to opet zahteva trud, rad, novac, sistemski rad. Vikati okolo – mi smo protiv ovoga ili onoga, meni je to smešno i ne znači ništa. Ljudi moraju imatu punu slobodu odlučivanja u svakom smislu, pa i u tome, ali društvo mora da napravi sve da takvih slučajeva bude sve manje.

Snežana Miletić (Autonomija, foto: Branko Lučić)