Poslednja inicijativa da se u Srbiji menja sadržaj udžbenika istorije nije došla od ministra prosvete, već od ministra policije. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin je pred poslanicima u Skupštini izjavio da „udžbenik istorije mora da napiše država Srbija“, apostrofirajući događaje iz Drugog svetskog rata i ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

„Diskutujte o ovoj temi, dajte predlog, donesite zakon, uradite ono što možete da uradite da država Srbija sama piše svoju istoriju, nemojte da nam drugi pišu istoriju“, poručio je Vulin 24. februara.

Njegov govor ispraćen je aplauzom poslanika vladajuće većine. U parlamentu u kojem vladajuća koalicija ima čak 243 od ukupno 250 poslaničkih mesta, u opoziciji je svega sedam poslanika – jedan samostalni i šest sa manjinske liste Albanaca i Bošnjaka.

A upravo su događaji iz ratnih devedesetih čest predmet spora za skupštinskom govornicom između predstavnika Albanaca i Bošnjaka i poslanika vlasti.

Istoričarka na Univerzitetu u Beču, Jelena Đureinović, ocenila je u izjavi za Radio Slobodna Evropa (RSE) da je Vulin u svom obraćanju sumirao problem agresivne politike sećanja koju, kako je navela, sadašnja vlast sprovodi i u kojoj svi državni akteri učestvuju – da se o srpskim žrtvama i herojima ćutalo, dok to sadašnji režim nije uzeo u svoje ruke.

„Heroji, naravno, u ovom kontekstu obuhvataju i osuđene ratne zločince iz ratova devedesetih, a žrtve mogu biti samo srpske“, objasnila je Đureinović.

Prema rečima istoričarke iz Beograda, Dubravke Stojanović, zabrinjava ideja da ministar policije propisuje kako će se učiti istorija, i da država određuje šta se desilo „mimo istorijske nauke, već u skladu sa svojim političkim potrebama“.

„Istorija je debata, nije dogma koja se uči napamet, a ovo što propagira Vulin je taj religijsko-dogmatski pristup poželjnom istorijskom mitu„, rekla je ona.

Vulin, koji je od dolaska Srpske napredne stranke (SNS) 2012. godine obavljao više važnih državnih funkcija, i tokom devedesetih godina je bio učesnik vlasti – jedan je od osnivača partije Jugoslovenska levica (JUL), na čijem je čelu bila supruga tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, kome se zbog uloge u ratovima sudilo pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu.

Ko piše udžbenike istorije?

Uz poziv da „ne pišu drugi istoriju“, već država, Vulin je pojasnio i na koga aludira:

„Nemoj da istoriju kupujemo na tržištu. Nemoj da udžbenike iz istorije dobijamo od stranih izdavača“, bila je Vulinova poruka.

U Srbiji je tržište udžbenika za privatne izdavače otvoreno 2010. godine. Pre toga za svaki razred i svaki predmet postojao je po jedan udžbenik, a autor je bilo javno preduzeće – Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Zavod izdaje svoje udžbenike i danas, s tim što na tržištu posluje i nekoliko privatnih izdavača koji su registrovani za tu delatnost.

Istoričarka Dubravka Stojanović objašnjava ko su autori udžbenika:

„Kad Vulin kaže da neće strane izdavače, moram da vas obavestim da to jesu strani izdavači, ali su to sve domaći autori. Nisu to pisali strani istoričari, nego domaći“, rekla je ona.

Podseća da liberalizacijom tržišta jeste učinjen napredak u kvalitetu udžbenika, ali da konačnu reč u odobravanju daje država.

„Tržište udžbenika ne znači da će biti neke dramatično različite interpretacije istorije, zato što svi idu na akreditaciju u ministarstvo prosvete i pišu se na osnovu propisanih programa i ciljeva nastave. Mi ne govorimo o tome da će u jednom udžbeniku pobediti partizani, a u drugom četnici“, podseća Stojanović.

Šta piše u istorijskim udžbenicima?

Jelena Đureinović je koautorka analize „Ratovi 1990-ih u nastavi istorije“ u izdanju nevladinog Fonda za humanitarno pravo.

Reagujući na ministrov govor, ona kaže da je „narativ da bilo ko nameće istoriju Srbiji potpuna laž“.

Analizom je utvrđeno, prema rečima Đureinović, da je slika ratova u udžbenicima „jednostrana, selektivna i pristrasna, sa srpskim narodom kao jedinom i najvećom žrtvom i bez ikakve odgovornosti za ratne zločine„.

„U udžbenicima u Srbiji se drugi jugoslovenski narodi optužuju kao glavni i jedini krivci za raspad zemlje, udžbenici se ne bave učešćem srpske strane u sukobima i odgovornošću za ratne zločine. Čak i kada se spomenu neki zločini počinjeni od strane srpskih snaga, to se čini u veoma generalnim crtama i bez detalja“, ističe ona.

Istoričarka Dubravka Stojanović, koja je takođe istraživala i analizirala istorijske udžbenike, pojašnjava kako to izgleda:

„Kaže se da je ratnih zločina bilo i onda se otvara jedna zagrada u kojoj su navedena mesta zločina, pri čemu su tu izmešani zločini koje je počinila srpska strana sa zločinima nad srpskom stranom. Tu se samo nabroje Dubrovnik, Vukovar, Sarajevo, pa onda ide čitav niz mesta gde su bili zločini nad Srbima“, opisuje.

Uporedna analiza istorijskih udžbenika, ističe Stojanović, pokazala je i da su sve države, nastale posle raspada Jugoslavije, „okamenjene u tumačenju tih ratova i da se sve drže onih argumenata koji su ih u ratove uveli“.

Vulinu smeta Srebrenica, a Srebrenice nema

Jedna od teza ministra Vulina je i da „neće strani izdavači objašnjavati šta je Srebrenica“.

Iako je presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu utvrđeno da se u Srebrenici u julu 1995. godine dogodio genocid nad bošnjačkim stanovništvom koji su počinile snage Republike Srpske, zvaničan stav države Srbije je negacija genocida.

Jelena Đureinović napominje da se u udžbenicima Srbije genocid u Srebrenici ne pominje, te da se „potpuno ignorišu činjenice koje su utvrđene decenijama naučnih istraživanja i u sudskim procesima pred Haškim tribunalom i domaćim sudovima“.

„Srebrenica se spominje u jednom od udžbenika, kao ratni zločin, i to oslikava službenu politiku sećanja – gde se ne negira da se tamo nešto dogodilo, ali se negira karakteristika tog zločina kao genocida“, zaključuje Đureinović.

„Tu Vulin ne treba naročito da se ‘brine’, (državni) narativ je tu, nema otklona, propitivanja i postavljanja pitanja srpske odgovornosti u udžbenicima“, ocena je Dubravke Stojanović.

Kako se u Srbiji odobravaju udžbenici?

Postupak odobravanja udžbenika regulisan je Zakonom o udžbenicima, koji je poslednji put menjan 2018. godine.

Zakon uređuje „pripremanje, odobravanje, izbor, izdavanje, povlačenje i praćenje udžbenika i udžbeničkog kompleta, priručnika i dodatnih nastavnih sredstava za osnovnu i srednju školu“.

Ukoliko udžbenik ispuni sve kriterijume, postupak se završava rešenjem Ministarstva da se udžbenik stavlja u upotrebu, a nakon toga škole iz kataloga ministarstva biraju koje će udžbenike koristiti.

Na pitanja RSE o kvalitetu udžbenika istorije i načinu na koji su predstavljeni događaji iz Drugog svetskog rata i raspad Jugoslavije nije odgovorio nijedan od četiri privatna izdavača kojima smo se obratili.

Ministarstvo prosvete nas je uputilo na Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja – instituciju koja daje stručnu ocenu udžbenika pre nego što ih ministarstvo odobri.

Šta će se menjati novim nastavnim programom?

U toj instituciji za RSE napominju da se ocena daje na osnovu propisanih standarda kvaliteta. Između ostalog, navode da udžbenici moraju biti zasnovani na prihvaćenim naučnim teorijama, činjenicama i sistemu vrednosti i da u njima ne sme biti materijalnih grešaka.

„Prema tome, autori i izdavači udžbenika istorije pripremaju rukopise koji su zasnovani na rezultatima istorijske nauke, na činjenicama do kojih se došlo naučnim istraživanjem, a ne na osnovu nametanja tumačenja istorijskih događaja, pojava i procesa od strane institucija koje se ne bave naukom“, piše u odgovoru Zavoda za RSE.

Osvrćući se na zastupljenost ratova 1990-ih u udžbenicima i primedbama dela nevladinih organizacija kao što je Fond za humanitarno pravo, u Zavodu ističu da dokumenta koja su korišćena u procesima pred Međunarodnim sudom za ratne zločine „svakako mogu biti korisna kao izvori na osnovu kojih će istoričari rekonstruisati događaje koji su se odigrali tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i utvrditi ‘kako je uistinu bilo’, ali ne mogu presude tog suda da određuju sadržaj udžbenika istorije„.

U odgovoru se napominje da su ratovi na prostoru bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) „neizostavna tema“ i u novim programima istorije za osmi razred osnovne škole i treći i četvrti razred gimnazije ili odgovarajućih razreda stručnih škola.

Daju primer programa istorije za osmi razred osnovne škole, koji će se primenjivati od naredne školske 2021/2022. godine, a gde su u okviru teme „Svet, Evropa, srpska država i narod u savremenim procesima“ dati sadržaji o raspadu SFRJ, ratnim zločinima i stradanju civilnog stanovništva.

Na osnovu tog programa pripremljeni su rukopisi udžbenika, čije je ocenjivanje u toku.

„Nijedan od njih neće dobiti pozitivnu ocenu ukoliko nije usklađen s programom, što podrazumeva i to da je odgovarajući prostor posvećen ljudskom stradanju u ratovima tokom raspada SFRJ“, navodi se u odgovoru Zavoda.

Ministar prosvete: ‘Daru iz Jasenovca’ u srednje škole

Dan nakon ministra policije Aleksandra Vulina, poslanicima u Skupštini obratio se i ministar prosvete Branko Ružić. O Vulinovoj inicijativi o „državnoj istoriji“ Srbije nije govorio, ali je predložio „pomoćno“ nastavno sredstvo – da se film „Dara iz Jasenovca“ pušta u srednjim školama.

Film „Dara iz Jasenovca“ bio je kandidat Srbije za Oskara za najbolji međunarodni film za 2020. godinu, a radnja filma prati iskustvo devojčice u ustaškom logoru Jasenovac iz Drugog svetskog rata, koji se nalazio na teritoriji tadašnje nacističke tvorevine Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

Broj žrtava u Jasenovcu i celoj NDH predmet je sporenja zvanične istoriografije Srbije i Hrvatske, ali i optužbi sa jedne i druge strane za preuveličavanje, odnosno minimiziranje broja ubijenih.

U spomen-području Jasenovac poimence je popisano 83.145 žrtava logora, uz napomenu da taj broj nije konačan, ni potpun. U popisu žrtava, pored imena, navode se i godine i mesto rođenja i nacionalnost. Najveći broj žrtava su Srbi, a potom i Romi, Jevreji i Hrvati protivnici ustaškog režima.

Film „Dara iz Jasenovca“ je snimljen uz finansijsku pomoć države Srbije, a u javnosti se povela polemika o kvalitetu filma i načinu na koji je tema Jasenovca obrađena. Dok deo filmskih kritičara i stručne javnosti film naziva državnom propagandom, predstavnici vlasti, na čelu sa predsednikom Srbije iznose pohvale na račun filma, uz objašnjenje da „Srbija više ne ćuti o svojim žrtvama“.

Parlament je 25. februara posetio i reditelj filma Predrag Gaga Antonijević, a poslanici su ga pozdravili aplauzom, baš kao i inicijativu ministra Ružića.

„Smatram da je obaveza nas u Vladi da iznađemo model i način da od septembra, od nove školske godine 2021/2022, uvedemo – ne kao imperativ ili obavezu, ali naravno uz saglasnost roditelja, ako ništa drugo barem za srednjoškolce, emitovanje filma Dara iz Jasenovca“, rekao je Ružić poslanicima.

Da li se ćutalo o Jasenovcu?

Obrazlažući predlog, Ružić je rekao i da je to jedan od načina da tema Jasenovca „ne ode u zapećak“.

„Ja mislim da bi to bilo značajno da upravo zbog onih koji ovih dana govore o tome da naš kurikulum tako nešto ne poznaje, ne predviđa, a pritom to ni na koji način nije tačno. Čak neki govore da se to pominje u jednoj rečenici, a ni to nije tačno – jer imamo osam ili devet strana koje tretiraju upravo pitanje onoga što se dešavalo u Jasenovcu“, rekao je ministar prosvete.

Da „Dara iz Jasenovca“ treba da postane deo nastave ponovljeno je i u odgovoru Ministarstva prosvete za RSE, u odgovoru na pitanje o poboljšanju kvaliteta nastave istorije i udžbenika.

„To može biti još jedan od načina za dostizanje boljih ishoda u obrazovanju: poznavanje značenja reči genocida i holokausta, negovanja sećanja na važne događaje istorije savremenog doba i tako dalje“, piše ministarstvo.

Kao primer kako je Jasenovac predstavljen u nastavi, ministarstvo navodi udžbenik za gimnaziju privatne izdavačke kuće „Klett“ u kojem je tema Jasenovca i stradanja Srba obrađena na šest strana.

A stradanje u Jasenovcu i pomenuti film bili su okosnica i izlaganja ministra Vulina, kada se zalagao za „državni“ udžbenik.

„U tom udžbeniku će biti bar stranica o Jasenovcu. Neće biti tri rečenice u kome nam strani izdavači objašnjavaju šta je bio Jasenovac…. Ako nam drugi budu pisali istoriju, naći će se neka bitanga drugosrbijanska koja će da nam kaže da je ‘Dara iz Jasenovca’ ratno huškanje“, naveo je on.

„Vulin pred poslanicima podvukao ‘mit o Jasenovcu’, koji je takođe primer agresivne politike sećanja – da se o Jasenovcu uvek ćutalo do dolaska na vlast sadašnjeg režima, odnosno do izlaska filma Dara iz Jasenovca“, ocena je istoričarke Jelene Đureinović.

I Jelena Đureinović i Dubravka Stojanović odbacuju kao neistinite tvrdnje dela političara na vlasti da se o logoru Jasenovac „sada otkriva istina“. Podsećaju na izgradnju spomen-područja za vreme SFRJ i organizovanje obaveznih učeničkih ekskurzija, kao i na prostor koji je toj temi dat u udžbenicima, koji se do danas zadržao u Srbiji.

„Mi uvek možemo debatovati da li treba više o tome, ali je to veoma dobro objašnjeno i ima sasvim dovoljno prostora. I to nije nova pojava, Jasenovca je bilo u udžbenicima od socijalističkog vremena, nije tačno da se to nije učilo“, ističe Dubravka Stojanović.

Uz ocenu da je istorijskim udžbenicima SFRJ bio prisutan državni narativ, ona pojašnjava i zašto je to opasno:

„Kada imate zvaničan državni narativ, malo ko u njega veruje. Deca će ga naučiti napamet, ali će onda mediji, internet, deda, otac objašnjavati da to nije tako. I mi ćemo živeti u jednom paralelizmu kakvom smo decenijama živeli, koji je zaista opasan, jer se onda ostavlja mogućnost da se u nekoj političkoj promeni odjednom proglasi otkriće tobože prave istorije“, napominje ona.

Zajedničke istorijske čitanke u region

Pristup suprotan „državnoj istoriji“ su multiperspektivne istorijske čitanke.

U projektu „Joined history“ (Zajednička istorija), oko 60 istoričara i nastavnika istorije iz jugoistočne Evrope, od Slovenije do Turske i Kipra, zajedno je sastavilo istorijske čitanke. Od 2005. godine do danas izdato je šest knjiga.

Zaključak istoričara bio je da se o posebno bolnim temama neće složiti, zato je isti događaj predstavljen iz više uglova – da se đaci informišu kako druga strana vidi zajednički događaj.

„Ako uzmemo akciju ‘Oluja’ iz 1995. godine – zašto nju slave Hrvati, a zašto je za srpsku stranu jedna od najvećih trauma savremene istorije. Obe strane imaju neke argumente. Ako želimo da se razumemo, da izađemo iz ratova, ta velika grupa istoričara smatra da je prvi korak da vidimo kako neki događaj tumači druga strana“, napominje Dubravka Stojanović koja je jedna od autora čitanki.

Kaže da ključno pitanje nije koliko su čitanke u upotrebi, već da li nastavnici primenjuju tu metodologiju.

„Iz evaluacija koje smo od njih dobili, iz izjava, oni tvrde da je to zaista promenilo njihov način razmišljanja i da nakon što su obučeni na seminaru tako rade“, istakla je Stojanović.

U Srbiji je od 2005. godine održano više desetina seminara u projektu zajedničke istorije, a procene su da je kroz obuku prošlo više od hiljadu nastavnika. Seminari imaju akreditaciju Ministarstva prosvete, a bilo ih je deset samo u 2020. godini.

(Radio Slobodna Evropa)