Bila je to grozna godina, jedna od najgroznijih godina u novijoj istoriji groznih godina, jer smo se celu groznu godinu borili protiv jednog nevidljivog neprijatelja, a pored toga i protiv jednog non-stop vidljivog neprijatelja naše kolektivne slobode. Oba neprijatelja su obeležila 2020. godinu.
Kod ovog vidljivog neprijatelja je dobro što vam od njega ne skače temperatura već samo pritisak. I njega možeš lakše preživeti, tako da je on postao moj najbolji neprijatelj ove godine.
Moj, dakle, najbolji vidljivi neprijatelj, isto je godište kao i ja. Rodio se u martu 1970, a ja u decembru. Odrasli smo na istom sistemu vrednosti SFRJ, vakcinisani protiv variole vere kada smo imali samo dve godine, kao i 18 miliona Jugoslovena koji su te 1972. doživeli najgoru epidemiju pre ove epidemije. Posle je on postao radikal, a ja sam postao novinar. I njegova je životna priča mnogo uspešnija jer je na kraju postao predsednik. Dakle, uspeo je u životu.
Moj najbolji vidljivi neprijatelj je rođen, dakle, u martu, ali 9. marta pre 29. godina nije bio na ulicama Beograda da ruši Slobu, 12. marta pre 17 godina nije žalio za Đinđićem, uopšte, da nije ovogodišnjeg marta mi ne bismo imali nikakve zajedničko osećaje vezane za mart.
Moj najbolji neprijatelj je u martu ove godine došao na ideju da prvi u svetu proglasi našu startnu prednost nad korona virusom, za tu priliku doveo je nekog stend ap koroničara, pulmologa po profesiji, koji je razglasio da od tog virusa, koji se mota samo na Fejsbuku, nema ništa.
Imao je tih dana i on nekih ideja – da više ljudi „rikne“ od ujeda komarca, nego od korone, dakle, opet se poslužio kopanjem po Guglu, pa dobro da nije otkrio, recimo, da više ljudi na svetu pogine praveći selfi na steni iznad mora pa izgube ravnotežu, nego što ih „pogine“ od korone.
Više perača prozora na svetu se strmekne sa 16 sprata nego što ufasuje koronu, samo što nije rekao, pa je ceo narod bio bezbrižan zato što narod voli te paralele – ako koronu uporediš sa komarcem, naš narod ojača, jer je svojeručno pobio više komaraca nego Bata Živojinović pešadinaca Trećeg rajha.
Tako da je u martu narod Srbije zauzeo gard i čekao taj smešni virus da ga ručno ubije i napravi od njega fleku na zidu, a samo je falilo da organizujemo zaprašivanje korone iz vazduha, ko što početkom leta istom metodom potamanimo komarce.
„Hm, i nije baš tolko smešan. A i ne liči na komarca“ – posvedočili su mnogi koji su kasnije ufasovali koronu, ali je moj najbolji vidljivi neprijatelj u neko doba shvatio i sam da je taktika propala, pa se drao na sve one koji su ga podsetili na stend ap komičarski pristup epidemiji.
I za čas posla je postao naš heroj, a moj najbolji vidljivi neprijatelj najbolje pliva u vanrednim situacijama, pa je zatvorio sve sem sebe, iako bi ova zemlja verovatno mnogo bolje funkcionisala da je zatvorio samo sebe.
Ipak, moj najbolji vidljivi neprijatelj omogućio mi je da tih mesec i po dana shvatim da je zahvaljujući njemu Beograd neverovatno lep grad. Beograd je, verujte, bio najlepši tokom policijskog časa. Ponosno držeči ausvajs, dozvolu za kretanje tokom policijskog časa u džepu, šetao sam svaki dan od Vračara, gde je redakcija Danasa, do Dorćola, gde stanujem, i mogu vam reću da utisak bio neponovljiv. Nigde nisam naišao na one koji raskopavaju ulice, rekonstruišu već rekonstruisane bulevare, ruše istorijske zgrade, ili grade gondolu. Moj najbolji vidljivi neprijatelj omogućio mi je da prvi put u 50 godina života istinski uživam u Beogradu.
I on je uživao, ali ne na praznim ulicama, već na praznim televizijama. Pokazao je i talenat za crnu berzu – kupovao je respiratore po budžacima zemaljske kugle, niko nije znao kako, pa ni on.
„Ne pitajte me kako?“ – rekao je jednom prilikom tokom dugih televizijskih sesija gde je locirao svoje najveće vidljive neprijatelje – novinare ono malo preostalih medija koji nisu videli ništa sumnjivo u epidemiološkoj predizbornoj kampanji koja je krunisana kafanskim lepljenjem 100 evra na čelo svih punoletnih građana, jer maloletnima ni ne trebaju te pare. A i nemaju pravo glasa.
Uhapsio je jednu novinarku jer je širila informacije da u bolnicama nije onako kako nam je on pričao u monodramama direktnih prenosa, raznosio respiratare po Srbiji kao da je DPL, varijanta DHL-a. Jerbo, ima onaj fazon da skraćenica DHL znači Donosi Haso Lično, do je DPL skraćenica od Donosi Predsednik Lično. Voleo je čovek da se slika sa respiratorima, a možda su i respiratori voleli da se slikaju s njim, pošto je poznata ličnost, pa kao takav ima fanove i među respiratorima.
Na kraju je moj najbolji vidljivi neprijatelj trijumfalno pobedio na izborima, te u parlament ubacio omanji cirkus svojih pristalica koje kao da je skupio s koca i konopca i sa audicija za Felinijeve filmove.
Učvrstili smo naše neprijateljstvo kada je odmah posle izbora buknula nova epidemija koja se taman stišala pred izbore. Nisam mogao da poverujem da ima na svetu ljudi kojima je vlast bitnija od podanika, dok on nikako nije mogao da shvati da ima ljudi kojima je vest bitnija od vlasti.
Pa se u Srbiji tokom cele godina odvijala ta borba između tačne vesti i netačne vlasti. Svima nam je trebao respirator da prodišemo od stalnih kuknjava mog najboljeg vidljivog neprijatelja, koji i dalje ima želju da nam svima, postane prijatelj, ali mi nećemo, jer biramo društvo.
On spada u onu vrstu ljudi s kojima je bolje biti najbolji neprijatelj, nego najbolji prijatelj.
Takav je čovek taj moj najbolji neprijatelj. Vidljivi.
Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas, novinarstvom se bavi od 1994. godine. Pre Danasa radio je u Borbi, Našoj Borbi i Glasu javnosti, a kolumne je pisao za mnoge medije – od NIN-a, preko Kurira, do Nedeljnika i portala N1. Koautor je satirične emisije PLJiŽ koja se emituje na TV Nova S. Dobitnik je više nagrada, otac dve ćerke.
STUPS: Diplomatija