Dana 26. i 27. avgusta 1992. g. u Londonu je u organizaciji Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice održana međunarodna mirovna konferencija o bivšoj Jugoslaviji. Cilj Konferencije je bio da se obuzda rat na tlu bivše Jugoslavije, a u dokumentu Konferencije obuhvaćeni su i Kosovo i Vojvodina, navodom da se Vojvodini i Kosovu vrate ustavna prava.

Cilj Konferencije je bio da se zaustavi „rat“ u Jugoslaviji, u suštini vojna i paravojna agresija Srbije, prvenstveno u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, u cilju ostvarenja istorijske težnje za stvaranjem Velike Srbije. Nacionalno mešovite sredine trebalo je očistiti od nesrba, a tamo gde su se neki „nedužno isprečili kao kompaktna većina i smetnja povezivanju“, kao na primer, Muslimani u Istočnoj Bosni i uz Drinu, trebalo je likvidirati i stvoriti prostor za nova sopstvena „vekovna srpska ognjišta“. Osvajački rat se već rasplamsao, slike zverstava i razaranja nisu silazile sa TV ekrana (Srbija je „nepravedno“ gubila „propagandni rat“  i čudila se tome), a svet kao da se postideo svoje dotadašnje pasivnosti i nedelotvornosti, i sazvao je ovu Mirovnu konferenciju, impresivnu po sastavu, ali izgleda ne i po svojim potonjim učincima.

U delegaciji  u to vreme postojeće SR Jugoslavije, koju su činile Srbija i Crna Gora, bili su Dobrica Ćosić, predsednik SRJ, Milan Panić, predsednik vlade, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Vladislav Jovanović u svojstvu ministra spoljnih poslova, kao i drugi  Kalifornijski milioner Panić je preuzimao glavnu ulogu, svađao se sa Miloševićem, ovaj se pasivizirao do neprepoznatljivosti, a „otac nacije“ Ćosić, sa svojim retrogradnim stavovima patio je uvređen zbog „dvostrukih standarda velikih sila koje su oštetile Srbiju… Priznale su ‘komunističke granice’, a ne granice po Versajskom sporazumu iz 1919… što je zapravo uzrokovalo etnički rat na jugoslovenskom tlu“. Dakle  – krivi su drugi.  Bili su to stari politički aduti iz 1920-ih neupotrebljivi u novoj diplomatskoj igri 1990-ih i zamagljivanje bitnog pitanja, uzroka rata, casus belli. Svi su znali šta je uzrok rata i o čemu se radi, pa i sam Ćosić (koji je kasnije slavodobitno navodio da je Drina postala „Srpska reka“), – tj. da se radi o Velikoj Srbiji.

O tome je Lorens Iglberger, državni sekretar SAD, izričito rekao na Konferenciji: „Naravno, nećemo mi danas okončati u Londonu ovaj konflikt. Ali, nećemo ni pristati na defakto konstituisanje Velike Srbije“.

Nad delegacijom SRJ lebdeo je strah od vojne intervencije, sankcija… Posebno je bolno primljeno mešanje u pitanje Kosova kao  „neprikosnovenom unutrašnjem pitanju“, a  potom i Vojvodine.

Naime, u Izjavi o Srbiji i Crnoj Gori navedeno je i sledeće: „Svi sudeonici moraju ispuniti obaveze koje su preuzeli. Srbija i Crna Gora posebno su suočene sa  jasnim izborom. one su se obavezale da:

„… obustave intervenciju preko granica sa Bosnom i Hrvatskom…                                                                                       

…u potpunosti obnove građanska i ustavna prava stanovnika Kosova i Vojvodine, kao i da osiguraju građanska prava stanovnicima Sandžaka“…                                                                                                                                                    

(dato prema: Cambridge Univesity Press: International Conference  on The Former Yugoslavia: documents adopted at the London Conference, August 26-27 1992.)

Navedeno je još i: „Ukoliko Srbija i Crna Gora … zaista nameravaju da ispune ove obaveze na delu kao i na rečima, one će ponovo zauzeti dostojno mesto u međunarodnoj zajednici…“ “…U suprotnom, Savet bezbednosti će biti pozvan da primeni oštre sankcije…“

Sankcije su uvedene i ukinute. Građanima Vojvodine nisu vraćena ustavna prava koja su im oduzeta.

U čemu je značaj Londonske konferencije za Vojvodinu?

1. Pre svega, u tome što međunarodna zajednica priznaje i prihvata Vojvodinu kao politički subjekt, dakle, Vojvodina je međunarodno priznata.

2. Zatim, što pitanje Vojvodine ne smatra isključivim unutrašnjim i nedodirljivim pitanjem Srbije.

3.Potom, što je uzela sebi za pravo i da garantuje, štiti politički status Vojvodine.

4. Što smatra da su stanovnicima Vojvodine oduzeta ustavna prava i nalaže da im se ona u potpunosti vrate, obnove („restore in full“). Ovo je važno, jer se decenijama prikriva pa i negira, čak i kroz „naučne“ radove da su ustavna prava Vojvodini oduzeta.

Zato, Vojvodino, pamti! Jednom, kada odlučiš da okončaš položaj ponižavajućeg siromaštva i obespravljenosti, trebaće ti argumenti, oslonci i alati – a tu nesumnjivo spada i Londonska konferencija iz 1992. godine.

(Autonomija)