Trideset i prvi juli je dan koji nas podseća na dan rođenja Vojvodine kao savremene autonomije. Ili bi trebalo da nas na to podseća, na dan kada je Skupština Vojvodine, pod nazivom Skupština izaslanika naroda Vojvodine, u Novom Sadu donela odluku o „priključenju Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji“ i istu uputila na potvrdu i usvajanje Trećem AVNOJ-u, potonjoj Privremenoj skupštini Jugoslavije. 

Ovu skupštinu  činili su predstavnici svih naroda višenacionalne  Vojvodine da bi se izbeglo da o Vojvodini odlučuju samo neki narodi na njenom tlu, kao što je to bilo 25. novembra 1918 godine. Tada je na Velikoj skupštini, u Novom Sadu doneta sudbinska odluka o „priključenju“ Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji uz premoćnu zastupljenost Srba (od ukupno 757 poslanika, Srba je bilo 578 ili 76 odsto, a činili su tada 29 procenata stanovništva) uz zastupljenosti ostalih „slovenskih naroda“ (Hrvata, Slovaka, Rusina), koji su svi zajedno činili 40 odsto stanovnika, dok  Rumuni, Mađari i Nemci, kojih je bilo 60 odsto nisu imali izborno pravo.

Ukazujemo da je Skupština izaslanika naroda Vojvodine 31. jula 1945. godine donela odluku o priključenju već „Autonomne Vojvodine“ federalnoj Srbiji. Dakle, Vojvodine kao političkog subjekta a ne kao geografske teritorije. To unutrašnje određenje  Vojvodine kao autonomije dobilo je potvrdu i spoljno priznanje najvišeg organa vlasti Jugoslavije.

Naime, autonomni politički subjektivitet Vojvodine prihvatio je AVNOJ na Trećem zasedanju 10. avgusta 1945. godine Reč dr Ivana Ribara: „Objavljujem da je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika naroda Vojvodine o priključenju Autonomne Pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji“.

Odluke od 31.  jula i 10. avgusta 1945. su dve političke odluke koje su samo formalno sankcionisale postojeće stanje, stanje „na terenu“. Naime, Vojvodina je iz Drugog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe izašla sa sopstvenim organima vojne i civilne vlasti, na sopstvenoj teritoriji, koji nisu bili podređeni bilo kojim drugim, pa ni vlastima Srbije, već Jugoslavije. Iza toga su stajali brojnost i vojni uspesi vojvođanskih partizana te politička organizacija, koja je ne samo preživela uništenje već i smogla snage  da obrazuje sopstveni Glavni narodnooslobodilački odbor kao najviši organ vlasti. Tako je stvorena autonomija Vojvodine. Sve to nije moralo biti tako. Za sopstveni politički subjektivitet Vojvodina se izborila sopstvenim naporima i žrtvama, on joj nije podaren, štaviše on joj je kasnije nepravedno uskraćen. Napominjemo, ovo je samo jedna od istorijskih stanica vojvođanskog političkog subjektiviteta. Tu su pre svega proglašenje Vojvodine srpske 1848. godine, te legalno priznanje i ustanovljenje od strane Austrijske krune: Vojvodina srpska i Tamiški Banat (1849 – 1861). U to se ubraja i odluka Velike skupštine od 1918. o priključenju Srbiji.

Po završetku rata 1945 godine, za Vojvodinu su postojale tri političke opcije: da bude republika i ravnopravni deo jugoslovenske federacije, da bude autonomija pod ingerencijom  Jugoslavije sa nižim stepenom prava od federalnih jedinica ili da bude autonomija u okviru neke  federalne jedince, dakako Srbije. Značajno pitanje – zašto i kako nije ostvarena prva opcija, što je izazvalo široko razočaranje, jer je ideja o ravnopravnosti Vojvodine sa drugima za mnoge bila zvezda vodilja, nije predmet ovog teksta.

Osporavanje vojvođanske autonomnosti počelo je odmah po donošenju odluka Skupštine Vojvodine od 31.jula 1945. te odluke AVNOJ-a donete 10 dana kasnije, –  i to od  strane Srbije. Predsedništvo Narodne skupštine Srbije je 1. septembra 1945. donelo zakon pod nazivom:  „Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine“, kao da ona već nije bila ustanovljena! Tako je nesrećno počelo i nastavilo se potom u narednim decenijama. Upravljači Srbije nastojali su da negiraju sopstveno utemeljenje vojvođanske autonomnosti i političkog subjektiviteta, da umanje ili likvidiraju njenu autonomnost, već te 1945. godine, prilikom ustavnih promena 1963. zatim nakon Ustava od 1974, u „Antibirokratskoj revoluciji“ 1988. i pučističkom obaranju rukovodstva Vojvodine, te prilikom donošenja Ustava Srbije od 1990 godine i svođenja AP Vojvodine na fasadnu autonomiju.

Kada je Srbija 2006 godine donosila svoj ustav, najzad  kao potpuno samostalna i nezavisna država, u vreme vladavine Demokratske stranke (što je poučno) u potpunosti je dovršila svoj politički san iz 1945 godine. U članu 182. definisala je Vojvodinu kao autonomnu pokrajinu koja je osnovana tim ustavom iz 2006 godine. Te sa dodatkom da se i „nove autonomne pokrajine mogu osnivati, a već osnovane ukidati. Zlokobno je tada nagovešteno šta je ono što nas dalje čeka.

Jedno od najbitnijh uporišta egzistencije Vojvodine je istorijska činjenica da je Vojvodina samostalno izborila i ostvarila svoju političku autonomnost i subjektivitet. Višedecenijska  čežnja i nastojanja rukovodstava Srbije da to negira i prisvoji Vojvodinu kao svoju tvorevinu ovim Ustavom iz 2006. je ostvarena. Ali kako ? Po cenu političke laži i istorijskog falsifikata, negacije da je Vojvodina istorijska a ne administrativna tvorevina Srbije.

Odlukom Skupštine izaslanika naroda Vojvodine od 31.jula 1945 godine nije ostvarena ravnopravnost Vojvodine sa drugim članicama Federacije Jugoslavije, ali je Vojvodina ovim proglasila svoju autonomnost koju je Jugoslavija priznala. I u tome je i značaj ove odluke. Njen drugi deo, o priključenju Srbiji, doneo je Vojvodini ekonomsko  propadanje, eksploataciju i onemogućavanje razvoja u skladu sa kapacitetima. I kao takva, međutim, ova odluka je bila  kost u grlu rukovodstvima Srbije. Njen izvanredni značaj razlog je da je i danas pominjemo, da je ne zaboravimo… I da izvlačimo pouke.

Dragomir Jankov (Autonomija)