Krajem avgusta Pokrajinska vlada se obratila republičkoj da joj na ime uskraćenog transfera, dakle novca koji je inače obavezna da joj da – prenese 4,4 milijardi dinara iz svog budžeta kako bi Pokrajina mogla da isplati obaveze koje je svojim budžetom preuzela. Republička vlada na ovo nije reagovala. Ministar finansija Vojvodine Zoran Radoman rekao je:
– Na naš zahtev nismo dobili odgovor, pa sam dva puta pokušao da telefonskim putem stupim u kontakt s ministrom (republičkim), međutim, nisam uspeo.
Pozivi su se od tada ponovili – ali odgovora još nema, a para još manje.
U kovitlacu vesti i informacija kojima smo svakodnevno zatrpani, od kojih nas 90 % ne tangira neposredno, mi skoro da ni ne primećujemo gore navedeno, a to nas se itekako tiče, i to iz više razloga. Zastanimo i pogledajmo šta nam se dešava.
Pre svega, AP Vojvodina sa svojih oko 27 procenata stanovništva u državi Srbiji puni republički budžet sa 35-40 procenata. To tvrde viđeniji stručnjaci. Međutim, stvarna cifra se ne zna! To je već propust Vojvodine. Dinkić je, na primer, pri uvođenju PDV-a zabranio da se ubrana sredstva “teritorijalno iskazuju”. Zar u Vojvodini, već decenijama, nijedna vlada nije smogla snage, pa i novaca, da se utvrdi kolikim udelom Vojvodina puni budžet Republike Srbije? Nemoguće da je to nemoguće. Od krucijalnog je značaja da se ta činjenica utvrdi i tresne na politički astal. Bez čistih računa nema čiste politike. Ali, Beograd baš to neće. Zašto zmija krije noge?
U svojoj knjizi “Vojvodina, propadanje jednog regiona – podaci i činjenice”, koja je objavljena 2005. godine, u vreme kada je Vojvodina ekonomski bila razvijenija od Srbije, posmatrajući prošle i tekuće ekonomske pokazatelje i trendove, na strani 110 naveo sam sledeće:
“… počev od 1918. pa do sada, tendencija generacija vladajućih grupa Srbije, kapitalističkih, socijalističkih i neokapitalističkih, jeste da se Srbija sa Vojvodinom ekonomski izjednači , da se Vojvodina liši prednosti ekonomske razvijenosti, ali da se tu neće stati, već da će Vojvodina da se spusti i ispod nivoa ekonomke razvijenosti Centralne Srbije. Zašto? Prvo zbog očigledne ekonomske koristi od eksploatacije Vojvodine ili “prelivanja” dohotka. Drugi, politički tazlog, da se Vojvodina učini ekonomski zavisnom, jeste taj da se na osnovi ekonomske inferiornosti Vojvodine zapečati i njena politička inferiornost, da političke elite Vojvodine ne traže samostalnost, već da mole za pomoć”.
E, to nam se sada desilo.
Ekonomski trendovi pada Vojvodine neminovno su doveli do toga da se Vojvodina po nizu elemenata nađe ispod proseka Srbije – niže plate, veća nezaposlenost, pa i BDP koji od 2010. pao ispod proseka republike i potom tu oscilira. Tu i nije trebalo biti nekakav prorok. Trebalo je blagovremeno pritisnuti alarmno zvono. Trebalo je kriknuti do neba zbog nepravde koja nam se čini! Ali to nije imao ko da učini, ni onda ni sada.
Ostalo je poniženje i samoponiženje. Zar nije poniženje kada republička vlada ne odgovara pokrajinskoj. Zar nije samoponiženje kada pokrajinski ministar više puta telefonom traži republičkog, a ovaj se ne udostoji ni da mu odgovori. Zar nije vrhunac samoponiženja to što se na ovaj način, ne zaboravimo najvažnije, prose sopstvene pare, one koje su nam prethodno bez pitanja oduzete!
Vlada Srbije, koja se ponosila kada je držala zajedničke sednice u Banjaluci sa Vladom Republike Srpske, u Sloveniji sa Vladom Slovenije, u Makedoniji sa Vladom Makedonije… sa Vojvodinom odbija čak ovakvu, telefonsku komunikaciju. Štaviše, stvoren je manir da su bahatost i drskost prema Vojvodini politički preporučljivi. Na činjenicu da se ministar Zoran Radoman ponižava, a time simbolično ponižava i sve nas građane Vojvodine – ja mu nimalo ne zameram. On je čak dužan da to čini, da služi narodu, po svaku cenu. Imajmo na umu da se u tih 4,4 milijarde dinara, koje se sada prose, sadrže sredstva koja za mnoge život znače. Tu spadaju i zajemčena davanja od po 12.000 dinara mesečno, majkama u Vojvodini koje su rodile treće dete. Za to se vredi ponižavati, čak i za samo jedno dete koje će dobiti mleko, malo voća, možda i malo čokolade ili čak patike.
Da bismo znali šta da radimo, moramo znati šta nam se dešava, gde se nalazimo. Nalazimo se u krugu poniženja i samoponiženja. Nemojte propustiti da to primetite. Samo sam to hteo ovim da kažem.
(Autonomija)