Skip to main content

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Spreman za lomaču patrijarha Porfirija

Stav 30. jun 2022.
3 min čitanja

Veronauka ili Građansko? – pitali su bračni par Petrović u dva navrata kada su nam deca bila pred tim biblijskim izazovom – izabrati Veronauku ili Građansko vaspitanje u školi – te za mene, unuka Dragog Milojkovića, direktora patrijaršijske upravne kancelarije u vreme patrijarha Germana, praunuka prote Radivoja, sveštenika Crkve svetog Đorđa na Čukarici, koji se posle zamonašio i upokojio Gospodu kao arhimandrit Rafailo te sahranjen u kripti manastira Vavedenje na Topčideru, i unuka prote Siniše Petrovića, paroha sela Karan kod Užica, dileme nije bilo.

Naravno, odgovor je bio na slovo V.

Jer su svi i očekivali da odgovor bude na slovo V. od čoveka odraslog u toj velikoj, mrsnoj, pravoslavnoj familiji, gde se uglavnom postilo 200 dana godišnje, slavile sve slave, Nikoljdani, Božići, Bogojavljanja, Petrovdani, Ivanjdani & Uskrsi, išlo u crkvu nedeljom, i za vreme druga Tita, a i kada se drug Tito upokojio Gospodu. Ili kome se već upokojavao drug Tito…

Dileme, daklem nije bilo, te na kraju i bi V.

-Vaspitanje, al’ građansko! – prekrstili smo se, supruga i ja, te rekli učiteljici, prvo jednoj, pa drugoj, našu odluku.

-Da li je to vaš konačan odgovor? – pitala bi učiteljica ko u kvizu, a mi smo bili čvrsti: „Da, konačan odgovor je pod B, možda i pod V… Vaspitanje građansko.

Pa su naša deca išla na Građansko, čime sam se, verujem, kandidovao za nosioca liste patrijarha Porfirija za spaljivanje na lomači osoba koje decu skreću sa puta duhovnog spasenja i usmeravaju da uče Građansko vaspitanje.

Slučaj je još gori nego što izgleda na prvi pogled. Imam materijalne dokaze (pogledati fotografiju koja ide uz tekst) da me je u hrišćanstvo uveo u drugom mesecu života Nikolić Dragan, Lepi Gaga, moj kršteni kum, da je u našem malom stanu u ulici Stojana Novakovića u Profesorskoj koloniji tog februara 1971. bio i pravoslavni sveštenik, prota Berdić iz Crkve svetog Marka, ovlašćeno lice za tu vrstu obreda i manifestacija, te da nas, ako vas baš interesuje, posle tog svetog čina niko nije streljao.

Mada sam kasnije – od devedesete naovamo – bio na krštenjima mnogih mojih vršnjaka & vršnjakinja kada su oni imali po 22, 32 ili 43 godine, koji su tvrdili da se ranije nisu krstili jer su njihovi roditelji tvrdili da bi ih u tom trenutku streljali.

Istina, ne postoje precizni podaci koliko je ljudi streljano zato što su se krstili ili slavili slavu usred vladavine Saveza komunista Jugoslavije, ali prema nepreciznim podacima nije streljan – niko.

-Jesu streljali, pojma nemaš! – objašnjavali bi mi svi koji su izbegli streljanje pre nego što su se krstili u vremenima posle 1990, kada smo na nacionalnom nivou naprasno postali veliki hrišćani, veliki pravoslavci, veliki svetosavci & veliki slavoslavitelji, božićoslavitelji, uskrsoslavitelji, koji se krste svakom prilikom, s obe ruke, i u tramvaju, i kad pucaju penal i kad snime novi nosač zvuka pod imenom „Isuse, daj mi lavlje srce“.

Došla su tako neka vremena, posle devedesetih, kada, čast izuzecima, sveštenika teško razlikuješ od vodinstalatera. Nekako liče – obojica imaju tarifu, s tim što vam na kraju odgušivanje sudopere uglavnom ispadne jeftinije od krštenja ili ne dao Bog – opela.

Parking ispred Patrijaršije više liči na izložbeni salon audija, ispada ko da je Sveti sinod SPC bio uspešniji u polaganju vozačkog ispita nego u polaganju monaške zakletve.

Svaka budala – od kriminalca, ratnog zločinca, do turbo folk pevaljke – dobijala je crkveni blagoslov za svaki poduhvat – od osveštavanja kockarnice do osveštavanja novog albuma ili osveštavanja nove čivave.

Iako je svaka budala od hrišćanskih vrlina imala jedino krst na retrovizoru, eventualno krstaču obešenu o vrat, crkva je svaku budalu prihvatala pod svoje okrilje, što jeste hrišćanski, al’ nije pametno. A ni pedagoški. O slobodnim crkvenim pedofilima da i ne pričamo.

Kada smo onomad u Danasu uoči Uskrsa objavili Gandijev citat „Istina, a ne Bog“, nema turbo pravoslavnog hrišćanina sa Instagrama, Tvitera ili Fejsbuka koji nam nije pretio samo njima znanim svetosavskim običajem, ubistvom, iako je pojedincima koji su nam pretili teško bilo objasniti čak i da razlikuju Gandija od Gadafija (neki su tvrdili da smo na Veliki petak citirali Moamera a ne Mahatmu), a još teže da ubijanje nema veze sa hrišćanstvom.

Tako da mi se, pravo da vam kažem, Građansko vaspitanje čini ispravnijim vaspitanjem, jer srpska Crkva bi prvo sama morala da ide na popravni iz veronauke, pa tek onda da tamo uteruje decu i preti lomačom onima koji decu u tome „sprečavaju“. Nekako je Srpska crkva u poslednjih 30 godina skrenula sa veronauke u pravcu estrade, vlasti, tabloida i svih ostalih pošasti, Sodoma i Gomora i drugih „lepih“ stvari.

Pa se familijarno Bogu molimo isključivo za svoju dušu, da nas niko ne vidi, za razliku od onih koji se mole samo da bi ih svi videli.

(Danas, Foto: Privatna arhiva)