Posle 20 godina, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, kojeg je nasledio Međunarodni rezidualni mehanizam, doneo je poslednju presudu. Predsedavajuća petočlanog Apelacionog veća Graciela Gati Santana, izričući Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću petnaestogodišnje zatvorske kazne, rekla je da je ovo konačna presuda, čime su bivši čelnici Službe državne bezbednosti Srbije proglašeni krivim za zločine počinjene u Bijeljini, Zvorniku, Doboju, Trnovu, Bosanskom Šamcu i Sanskom Mostu. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove u Hagu izrekao je 31. maja pravosnažnu presudu kojom su proglašeni krivim za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu i za zločine počinjene u šest opšina u Bosni i Hercegovini i jednoj (Dalj) u Hrvatskoj.

U prvom postupku Stanišić i Simatović su drugostepenom presudom 2013. godine oslobođeni krivice, a nakon toga je sud naložio ponavljanje postupka. Iako je bilo utvrđeno da su zločine iz optužnice počinile jedinice poput “Škorpiona”, “Crvenih beretki”, “Arkanovaca”, “Martićeve milicije” i drugih, raspravni sudije su oslobodile dvojicu bivših šefova srbijanske tajne policije. Zaključili su da pomoć koju su im dugotrajno pružali nije bila konkretno usmerena na činjenje zločina, već na uspostavljanje i održavanje “srpske vlasti” u delovima Hrvatske i Bosni i Hercegovini u prvoj polovini devedesetih godina (1991-95). Prvostepenom presudom bili su proglašeni krivim samo za zločine počinjene u Bosanskom Šamcu počinjene 1992. godine i bili su oslobođeni odgovornosti za druge zločine. Žalbeno veće Mehanizma uvažilo je navode Tužilaštva i zaključilo da je Služba državne bezbednosti Srbije plaćala “Arkanovce” (Srpsku dobrovoljačku gardu) koji su (po)činili ubistva.

‘Kako je to moguće ako Srbija nije bila u ratu?’

Na kraju je sud u Hagu Stanišića i Simatovića proglasio odgovornim i za krivična dela koja su izvršili glavni izvršioci te su proglašeni krivim i za udruženi zločinački poduhvat. “Žalbeno veće je zaključilo da su delili nameru izvršenja zajedničkog zločinačkog plana za prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba sa velikih područja Hrvatske i Bosne [i Hercegovine]”, kazala je sudija Graciela Gati Santana. Poslednjom presudom Mehanizma Stanišić i Simatović su postali prva dve osobe srbijanskih zvaničnika koje su osuđene za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Slobodan Milošević je bio optužen, ali je preminuo 2006. godine tokom suđenja u Hagu. Cinici će ponovo upitati: “Kako je to moguće ako Srbija nije bila u ratu?”

Ova prazna fraza (floskula) u Srbiji se neprekidno i ozbiljno ponavljala, ali i toj “šupljoj priči“ je došao kraj. Bez obzira na poricanje, u toj zemlji postoje (sa finansijskom potporom države) boračka udruženja iz tih ratova, u njoj postoji Srpska pravoslavna crkva koja nije imala snaga i volje da se ratosilja jednog svog predstavnika koji je ubicama Bošnjaka blizu Žepe poželeo “bistro oko i mirnu ruku”. Pod okriljem te crkve 11. oktobra 1990. godine u manastiru Pokajnica (Srbija) Željko Ražnatović Arkan osnovao je svoju Srpsku dobrovoljačku gardu (“Arkanovci”).

Zakletva Arkanovih ubica je zanimljiva: “Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne poš’o u boj za spas Srpstva (velikim slovom – prim. D. B.), ne im’o od srca poroda, ni muškoga, ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, krstom mu se ništa ne krstilo, rđom kapo dok mu je kolena, borba časna zlu krv neka menja, za budućnost svojih pokolenja. Zaklinjem se sa tri prsta, za ovoga svetog krsta, život dajem za spas srpstva…“ O osnivanju Srpske dobrovoljačke garde Ražnatović je govorio u više navrata. Tako Naša Borba beleži njegove reči: “Mi smo tada, kad niko nije mario za Krajinu, pomagali Knin, slali smo oružje ilegalno, slali smo ljude na barikade, obezbeđivali smo manastir Krka.”

Čime je Jovica Stanišić zadužio Amerikance?

Glavni haški tužilac Serge Brammertz, nakon presude Stanišiću i Simatoviću, rekao je da “jako zadovoljan presudom“ i što je ona potvrdila da su oni učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u velikom delu Bosne i Hercegovine i Hrvatske, “sa ciljem da se prisilno i trajno ukloni nesrpsko stanovništvo – progonom, ubistvima i seksualnim zlostavljanjem“. Kazao je da je ovaj postupak pokazao da se nije radilo o građanskom ratu unutar Bosne i Hercegovine, nego međunarodnom sukobu, u kojem su veliku ulogu igrala politička rukovodstva susednih zemalja i da se radi o odgovornosti političkih vojnih i policijskih struktura. “Za nas je ovo bio zadnji predmet, a biće ih još, koji su ustupljeni lokalnim pravosudnim organima, kojima ćemo pomagati… Naš stav je oduvek bio da se u Bosni i Hercegovini radilo o međunarodnom sukobu“, rekao je glavni tužilac i pomenuo predmet “Prlić i ostali“, zbog čega deo krivice ide i na teret zvaničnog Zagreba. Tužilaštvo je u žalbi na prvostepenu presudu, izrečenu tokom ponovljenog postupka, zatražilo da se Stanišić i Simatović osude i za udruženi zločinački poduhvat, u koji su bili uključeni bivši predsednik Slobodan Milošević i drugi visoki dužnosnici Srbije.

“Pre nego što je prvostepena presuda bila ukinuta, Haški sud je utvrdio da su Simatović i Stanišić bili deo zajedničkog zločinačkog poduhvata za Hrvatsku, i to je pravosnažno utvrđena činjenica i ukidanje [da nisu deo udruženog zločinačkog poduhvata] veoma iznenadilo i začudilo. Ključna stvar je: ako jeste zajednički zločinački poduhvat i ako su osuđeni za svih pet tačaka optužnice, onda je kazna mala. Oni su samo za Bosanski Šamac dobili 12 godina prvi put. Prema tome, ovde će još biti pitanja i natezanja“, rekao je beogradski advokat Sead Spahović.

Američka administracija je svojevremeno (u pisanoj formi) intervenisala kod Haškog suda da se Stanišić pusti kući i da se brani sa slobode. Taj dopis su uputili sa ciljem da budu neka vrsta legalne garancije. Spahović podseća da se kazna utvrđivala na osnovu zakona koji su važili i u bivšoj Jugoslaviji, “gde je za jedno ubistvo predviđena kazna bila 15 godina zatvora“. Čime je Stanišić zadužio Amerikance? U vreme kada je bio najbliži saradnik Slobodna Miloševića divili su mu se i kriminalci, i biznismeni, i političari. Kakav je bio moćnik govori podatak da je, na molbu Zapada kod Miloševića da se oslobode zarobljeni (vezani za bandere i slične objekte od bosanskih Srba) vojnici i oficiri NATO snaga, bio jedini koji je (intervenišući kod Ratka Mladića) mogao da ih oslobodi. Uostalom, to su potvrdili i bivša predsednica RS-a Biljana Plavšić tokom jednog razgovora i američki diplomata Robert Frowick na jednom prijemu u Sarajevu.

Ima zgodno mjesto na zgradi u Nemanjinoj 11

Dženeta Omerdić, profesorica međunarodnog javnog prava iz Tuzle, kao ključnu tačku presude navela je to što je dokazana “namjera funkcionera srbijanske vlasti da učestvuju u svim segmentima zločina u Bosni i Hercegovini“, da je potvrđeno da su osuđeni krivi “u izvršenju zločina protiv čovječnosti i kršenju običaja zakona ratovanja… Potvrđen je link – odgovornost Srbije za sve što se dešavalo u Bosni i Hercegovini i da se radilo o međunarodnom sukobu u našoj zemlji, kaže ona, uz opasku da se u ovom slučaju “nije sudilo Srbiji i srpskom narodu u cjelini, nego onima koji su naređivali i izvršavali zločine. “Maske su pale, više nema igre u rukavicama“, kaže Dženeta Omerdić.

Oba postupka Simatoviću i Stanišiću su trajala više od 400 dana, tokom suđenja je saslušano više od 200 svedoka, izvedeno oko 11.000 dokaza. Optužnica je izmenjena tri puta, a optuženi su nekoliko puta tokom suđenja puštani na slobodu. Od petnaestogodišnje kazne, Stanišiću će se umanjiti 2.634 dana, a Simatoviću 3.048 dana, koliko su proveli u pritvorskoj jedinici.

U Srbiji – muk. Izricanje presude glavne srbijanske televizijske kuće, državna i privatne, nisu prenosile. Kosovo je, očito prevagnulo uredniku (predsedniku) svega u Srbiji. Ovoj dvojici možda neko iscrta mural. Ima jedno zgodno mesto na zgradi u Nemanjinoj broj 11.

(Al Jazeera, Foto: Forum)