Ruske zastave su u ponedeljak nestale sa centralnih beogradskih ulica i umesto njih su se pojavile nemačke. Scena, koja teško može da se postavi bilo gde drugde u Evropi, odlično ilustruje poziciju koju Srbija godinama nastoji da održi.

U ponedeljak, glavni grad Srbije trebalo je da poseti šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Posetu je morao da otkaže jer, zbog ruskog napada na Ukrajinu i zapadnih sankcija, dozvolu za prelet su mu otkazale Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora.

Sada crno-crveno-žute zastave čekaju petak i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Od njega se očekuje da ponovi poruku: Srbija, koja od 2014. pregovara o pristupu Evropskoj uniji i očekuje konkretan datum ulaska, sada konačno treba da izabere stranu.

Predsednik Aleksandar Vučić godinama izvrdava, odlaže i izbegava da usaglasi spoljnu politiku svoje zemlje sa evropskom. Dok deklarativno zagovara ulazak Srbije u EU, održava prisnost sa Rusijom i Kinom, dve autoritarne supersile sa kojima Zapad ima više nego nategnut odnos.

Srbija od Rusije dobija relativno jeftin gas i, uz podršku Moskve, sputava puno međunarodno priznanje Kosova, teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom koju nadalje smatra svojom.

To je nekako prolazilo, ali od kako je Rusija pre više od tri meseca napala Ukrajinu, Zapad pojačava pritisak na Vučića da se jasno svrsta.

„Bliski odnosi sa Putinovim režimom više nisu pomirljivi sa gradnjom zajedničke budućnosti sa EU,“ upozorio je još prošlog meseca visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel. „U kontekstu rata u Ukrajini, neutralnost je pogrešan koncept.“

Borel je pričao u vetar. Za razliku od ostalih u regiji, Srbija se nije priključila sankcijama EU protiv Rusije, Er Srbija i dalje održava direktne letove za Moskvu i Sankt Peterburg, a tajkuni i političari sa crne liste u Beogradu su bezbrižni.

Lavrova je Srbija čekala sa dobrodošlicom, a poseta je otpala samo zbog veta susednih zemalja – inače, sve su u NATO. Iskusni Lavrov je sigurno znao da će tako i biti, ali izgubljenu kartu je bacio na sto kao municiju za oplitanje po Zapadu.

„Neće nam biti lako u zapadnim prestonicama,“ žalio se Vučić, priznajući da pritisak raste na Srbiju i na njega samog da se priključi sankcijama. „Mi ipak, i kada je neprijatno, moramo da zaštitimo svoje interese.“

Kao nagradu, Putin je Vučiću u poslednjem telefonskom razgovoru navodno obećao još tri godine jeftinog ruskog gasa. O eventualnom stopiranju uvoza tog energenta u Srbiji nije bilo ni priče.

Problem koji muči Vučića je, međutim, dublji. Šireći svoju vlast, sada već deceniju, on se oslanja na retoriku koja uključuje veličanje prijateljstva sa Rusijom i neprijateljstvo prema Zapadu.

Srpske ekspoziture ruskih državnih medija, ali i lokalna štampa pod Vučićevom kontrolom su stav javnosti naklonile ka Kremlju i od Zapada. Prema anketama, danas samo 40 odsto Srba podržava učlanjenje u EU, a četiri petine se protivi sankcijama protiv Rusije.

Srpski predsednik je ipak dovoljno pragmatičan da zna da sa Zapadom ne treba da se šali. Uočljivo je, na primer, da su pojedini kontrolisani listovi iz žute štampe dobili odobrenje da prema potrebi ospu paljbu po Rusiji.

Ministarka energetike Zorana Mihajlović, viđena kao lider prozapadnog krila u Vučićevoj stranci, makar izbegavajući reč „sankcije,“ kaže: „Moramo učiniti sve što je moguće da postanemo članica EU. To sigurno podrazumeva i da u nekom roku učinimo određene korake.“

Za sada, Vučić pokušava da nastavi svoj hod po žici između Rusije i EU. Do tog zaključka došla je i služba spoljnih poslova EU, u jednom papiru o kom je ove nedelje izvestio Radio slobodna Evropa.

Ukratko, evropski diplomati ocenjuju da će „Vučić malim koracima nastaviti Srbiju da približava ka Evropi,“ ali da nastoji „da odloži konačni razlaz sa Rusijom i u međuvremenu spoljnopolitičkim manevrima izvuče što je moguće više političkih i ekonomskih ustupaka.“

(tekst i foto: dpa)