Predsednik nevladine organizacije Vojvođanski klub Đorđe Subotić ocenio je da će nespremnost Beograda na dijalog s Vojvodinom, odnosno nespremnost da prihvati preuređenje države po federalističkom konceptu “skupo koštati Srbiju”. U intervjuu za portal autonomija.info on je kazao da bi jedino federalizacija bila izraz savremene, moderne nove politike, ali da za tu politiku Srbija još uvek nije spremna.
– Srbija nije spremna na dijalog u oblastima u kojima dominira. Sad objektivno dominira politikom u Vojvodini. Ona hoće dijalog sa Kosovom sad, kad ga je izgubila, a taj dijalog nije htela pre dve decenije. Federalizam je lek za osiromašenu, iscrpljenu i isceđenu Vojvodinu, a koristan je za Srbiju. Srbija na nesreću nije spremna za takav koncept i to će je skupo koštati – istakao je Subotić.
Prema njegovim rečima, do realizacije takvog koncepta neće doći “dokle god se u Vojvodini budu dobijali glasovi na obmanama i prevarama”.
– Problem je što nema prave političke alternative. Ali će doći vreme i za novu politiku, a ona, pre svega, mora podrazumevati decentralizaciju. Pravo rešenje je asimetrična federalizacija, gde bi Vojvodina bila federalna jedinica, odnosno republika u Saveznoj republici Srbiji – podvlači Subotić.

Da li je vojvođansko pitanje skinuto s dnevnog reda nakon usvajanja Statuta APV, s obzirom da je nakon tog čina prilično utišana i pokrajinska administracija, kao i vojvođanske stranke?
– Vojvođansko pitanje definitivno nije skinuto s dnevnog reda. Ono je jedino ostalo nerešeno raspadom SFRJ. Podsećam da je Vojvodina bila jedan od osam konstitutivnih elemenata jugoslovenskog federalizma. Republike su postale nezavisne držasve, a Kosovo se bori za međunarodno priznanje. Usvajanjem novog Statuta vojvođansko pitanje samo je skrajnuto s dnevnog reda. Treba podsetiti da ustavni rederendum u Vojvodini nije prošao pre četiri godine. Stiče se utisak da je saglasnost na Statut data posle sramotnog čekanja skoro 15 meseci samo zbog toga da bi se posle one užasne halabuke i uvrede svih građana i građanki Vojvodine sve utišalo. Vladajuća oligarhija se pomalo uplašila nezadovoljstva Vojvodine, pa i ozbiljnijeg građanskog neposlušstva, te se smilovala i podarila Statut. I sad se o Vojvodini ćuti, a nadležnosti koje su “dobijene” uglavnom su papirnate, administrativne. Vojvođanska administracija nije samostalna! Ona zavisi od svojih gazda u Beogradu ili koalicionih partija u Beogradu. Ona uz određene tempirane pobune, s vremena na vreme, predstavlja tek puku transmisiju partitokratske pogodbe u Beogradu. Praktično čuvaju svoje pozicije u administraciji, pa se zbog toga i ne bune. A vojvođanskih stranaka skoro da i nema. Ono što postoji u čvrstom je koalicionom zagrljaju sa centralističkim strankama iz Beograda. I to je jedan od razloga što je u Vojvodini zavladala tišina. U Vojvodini ne postoji izvorni politički život, posebno onaj koji bi se borio za politički subjektivitet Pokrajine, niti, nažalost, postoji politička scena Vojvodine. Postavljene su prazne kulise ispred kojih se ne događa politika, bar ne ona prava. O političkoj Vojvodini ćute i mediji i to verovatno zbog partijskih naloga, da se ne bi talasalo.

Mislite li da je aktuelna inicijativa LSV za formiranje pokrajinskog statističkog zavoda nagoveštaj novih talasanja na vojvođanskoj sceni koju sami inače smatrate apolitičnom?
– Statistički zavod Vojvodine je neophodan. On je ukinut upravo iz razloga da se ne bi saznalo koliko je Vojvodina poarčena, koliko je iz nje odneto, opljačkano i koliko su građanke i građani pokradeni. Ona nije čak ni posebna stavka u statistici. Zahtev za formiranje Zavoda je više nego opravdan. On je potreban Vojvodini kao i druge institucije, na primer Radiodifuzna agencija Vojvodine, bez koje nema ni pravog i izvornog javnog informativnog servisa. Bojim se, međutim, da je ta inicijativa kratkog daha i da će srbijanski centralizam, kao i do sada, naći načina da ućutka predlagača. Što bi, naravno, bilo jako loše.

Kako vidite pokušaje, prvenstveno iz G17 plus, da se javnosti, umesto decentralizacije, nametne priča o famoznoj dekoncentraciji vlasti i statističkoj regionalizaciji Srbije?
– Nemam poverenja ni u jednu stranku koja je podržala ovaj centralistički Ustav, koji je, kako reče jedan naučni pregalac – “loš redizajn prethodnog Ustava iz 1990. godine”. A premeštanje organa i agencija iz Beograda u unutrašnjost je još jedan predizborni trik, i ne potiče samo od G 17 plus. I SDP se za to zalaže, a namera je da se prikaže kako se vodi računa i o unutrašnjosti, a ne samo o Beogradu. U tu svrhu je uvedena priča i o ravnomernom razvoju regiona, a Vojvodina u tome može da plati najveću cenu i da još više osiromaši. Statistički regioni ne donose ništa! Uopšte regionalizacija, kako je reprezentira G17 plus, jeste čista izborna priča. U praksi to znači: gde imamo jako stranačko uporište, tu odlazi i novac. Tamo gde ga nema, nema ni novca. I to je jedan od razloga zašto je Vojvodina loše prošla i u deobi sredstava iz Nacionalnog investicionog plana. Vojvođanski klub se inače zalaže da se to Ministarstvo ukine.

Mislite li da bi Skupština Vojvodina trebalo da zauzme radikalniji stav u slučajevima kad centralna vlast povuče poteze na štetu interesa APV, kao što se naprimer desilo prilikom usvajanja budžeta, ili raspodele novca iz NIP-a…?
– Svi pokrajinski organi su puka transmisija partitokratske nagodbe centralističke politike. I to je jedan od razloga što Vojvodina tako loše prolazi. Poslanici iz Vojvodine nisu smeli da glasaju u Skupštini Srbije za budžet i NIP, a posebno poslanici vojvođanskih stranaka. Poslanici vojvođasnkih stranaka o tim pitanjima ćute. Njihov glas se ne čuje. Savez vojvođanskih Mađara je časno postupio u vezi sa budžetom, ali se zato kažnjava na lokalnom nivou. To je valjda opomena drugima da ćute. Vojvođanska skupština svakako bi morala biti radikalnija i morala bi češće reagovati amandmanima na neke zakone, ali ona nema snage za to. Sve se odvija tako da se u Beogradu sve dogovori, a u Novom Sadu, oni koji čine većinu samo dižu ruke da se ne bi zamerili gazdama. Pitanje autonomije banalizovano je i potrošeno aktuelnim ustavom koji vojvođansku autonomiju definiše kao budžetski trošak. Ono je istrošeno i praksom u poslednjih 20 godina. U Evropi ne postoji primer da jedna država toliko eksploatiše i ponižava jednu svoju regiju kao što to Srbija čini sa Vojvodinom. Kad je reč o Vojvodini, ne poštuju se ni međunarodni dogovori, a ni stranke iz Vojvodine na tome i ne insistiraju. Međunarodna konferencija o bivšoj SFRJ, održana pre osamnaest godina u Londonu zaključila je da “građanima Vojvodine i Kosova treba vratiti ustavna prava”. Građanima Vojvodine ustavna prava nisu vraćena.

A kako vidite to što se i iz same Banovine Vojvodina, uprkos sve tanjem budžetu, u javnosti predstavlja kao veliko gradlište? Pa čak se novac izdvaja i za donacije za izgradnju mostova van teritorije Pokrajine?
– Namera je da se promoviše rukovodstvo, ali i da se pokaže da je Statut zaživeo, da se nadležnosti preuzimaju i da nema potrebe za drugačijim ustrojstvom Srbije i povoljnijim ustavnim položajem Vojvodine. Prateći medije, posebno vojvođanske, stiče se utisak da u Vojvodini uskoro neće biti nezaposlenih i da postoji potreba za uvozom radne snage . Naravno da je stvarnost drugačija i mnogo ružnija. Vojvodini treba mostova, puteva i drugih kapitalnih objekata. Izgradnju mosta kod Sremske Rače smatram pukim razmetanjem, ali i dodvoravanjem Beogradu, kao i rukovodstvu Republike Srpske, a možda i kupovinom glasova kod velikog dela stanovnika koji vode poreklo iz Bosne i Hercegovine.

Svetlana Ratkov