“Morao sam iz gradske fontane konzervom i lopatom da izbacujem pet kubika vode dok mi je šef stajao iznad glave. Tražili su od mene da radim i druge apsurdne stvari, a ako bih odbijao da uradim takve zadatke, uvek bi usledila pretnja knjižicom.”

Ovim primerom Peter Dudaš, radnik Javnog preduzeća “Komgrad” iz Bačke Topole, započinje priču o svom ličnom iskustvu trpljenja višegodišnjeg mobinga.

“Dobićeš otkaz ako nastaviš da se buniš i ostaće ti deca bez hleba”, citirao je Peter svog tadašnjeg nadređenog u tužbenom zahtevu koji je Osnovnom sudu u Subotici podneo 19. aprila 2017. godine, a na osnovu kog je jula 2020. donesena presuda kojom je utvrđeno da je on pretrpeo zlostavljanje na radu u preduzeću u kom radi duže od 20 godina.

Tom presudom je utvrđeno i da su Peterovi tadašnji rukovodioci – pod pretnjom otkazom – zabranjivali drugim zaposlenima da sa njim razgovaraju i druže se.

Epilog?

„Komgrad“ je sudskom odlukom, uz zabranu daljeg zlostavljanja Dudaša, bio obavezan da mu zbog pretrpljenih duševnih bolova usled mobinga, kao i zbog straha, povrede časti i ugleda isplati 60.000 dinara.

Zlostavljanje, međutim, nije prestalo do danas.

“Povećali su mi obim posla tako da ceo grad čistimo kolega i ja, a ja radim mesečno tri subote koje se ne isplaćuju. Tako dobijam sa 25 radnih dana istu platu kao kolege koje rade 22 dana u mesecu. Radio sam poslednjih pet praznika uzastopno i to mi nije bilo isplaćeno, a to je klasični mobing”, tvrdi Peter Dudaš.

Zbog neisplaćivanja prekovremenih radnih sati i rada vikendima i praznicima žalio se, kaže, na više adresa, posle čega su se pritisci na njega u preduzeću dodatno pojačavali.

“Žalio sam se inspekciji rada da ne isplaćuju prekovremene sate, subote, državne praznike. Posle toga je usledilo kažnjavanje, tortura, prebacivanje na radna mesta za koja su mislili da ih neću prihvatiti, kao što su poslovi grobara, smećara, radio sam svašta”, objašnjava Dudaš.

On tvrdi da mu je osoba koju je tužio za mobing i danas nadređena čime, kako kaže, ni tortura nikad nije prekinuta.

Pored toga, preduzeće je zajedno sa još nekoliko kolega tužio i zbog neadekvatnog obračuna i isplate zarada i prekovremenih sati, kao i za neisplaćenu naknadnu troškova odlaska na posao.

“Pritisak je neprestano prisutan, sindikat ne funkcioniše”

U gomili Peterovih papira nalaze se brojna obraćanja inspekciji rada, sindikatu, ministarstvima, zaštitniku građana, direktorki, predsedniku opštine, pa i premijeru. Ni sa jedne od ovih adresa nije, međutim, stigla pomoć, niti trajno rešenje Dudaševog problema.

“Pritisak je neprestano prisutan, sindikat ne funkcioniše nikako. Planirali smo i štrajk, ali su počele pretnje otkazima, pa su se ljudi uplašili i povukli. Obraćali smo se sindikatu, ali sve što se dešava u firmi svaljuje se na mene. Ja sam dežurni krivac”, objašnjava Dudaš, i naglašava da on ne izbegava radne obaveze, kako ga tereti rukovodstvo firme, već samo traži pravdu:

“Ne bežim od posla i od svojih radnih zadataka kako me direktorica stalno proziva. Ja samo tražim da se ispoštuje sve kako stoji na papiru. Tražim da mi ne vise nad vratom, da prestane stalna presija na mene i da poštuju ono što treba da se isplati po zakonu i ugovoru. Tražim samo moj dinar koji zaradim”.

Hornok: “I ako potpišeš, i ako ne potpišeš, svakako dobijaš otkaz”

U slučaju Peterovog kolege, Šandora Hornoka, koji u “Komgradu” radi na mestu čistača grada i okoline, rukovodilac je na sudu priznao mobing iako se njegov tužbeni zahtev odnosio na nezakonito otkazivanje ugovora o radu.

Kako stoji u njegovoj presudi Apelacionog suda iz februara 2021. godine, problem je počeo kada je kod Šandora nastupila privremena sprečenost za rad usled bolesti.

On je tada nadležne u firmi obavestio da nije u mogućnosti da se kreće, a živeo je sam, međutim, pošto nije blagovremeno dostavio i doznake u firmu, po povratku na posao mu je uručen – otkaz.

“Tražio sam da mi obrazlože zbog čega sam dobio otkaz i niko nije hteo da mi kaže, a trebalo bi to lično direktorica da kaže, kako mi je advokat objasnio. Primerak otkaza koji sam potpisao, ja nisam posle dobio da pogledam šta tamo piše. Sekretarica je rekla: ‘I ako potpišeš, i ako ne potpišeš, svakako dobijaš otkaz’“, prepričava Hornok.

Istog dana on se obratio advokatu koji je pokrenuo tužbeni potupak.

Čekajući presudu, Šandor je skoro dve godine proveo bolestan i bez primanja da bi na kraju bio vraćen na rad uz obavezu da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za socijalno osiguranje za period tokom kojeg nije radio.

“Dobio sam presudu da me vrate na posao, kao i da se uradi ocena medicine rada o mojoj radnoj sposobnosti. Međutim, nikad nisam dobio informaciju da li je direktorica dobila neku kaznu zbog zloupotrebe službenog položaja, dok su meni u firmi rekli da treba da budem srećan što su me vratili na posao”, priseća se naš sagovornik.

Nakon povratka na posao, kako priča za Magločistač, u prvo vreme je i on iskusio pritisak vršen na kolege, kojima je bilo zabranjeno da sa njim komuniciraju, ali su pritiske vršili i nadređeni nad njim lično.

“Pratili su me da li sam kod kuće, da li radim posao, gde sam u toku radnog vremena. Stavljali su me da radim auto-put koji nije moja nadležnost, a to znači šest kilometara u jednom pravcu sa bolesnim leđima. Iako je to naznačeno na papiru, nisu mi dozvoljavali da sednem i odmorim, pod pretnjom knjižicom”, prepričava Šandor.

U Severnobačkom upravnom okrugu za pet godina 14 presuda za mobing

Prema iskustvima naših sagovornika, tužbeni zahtevi u vezi sa zlostavljanjem na radu tesno su povezani i često udruženi sa drugim povredama iz oblasti radnog prava, te je i to jedan od razloga zbog kojeg broj tužbi za mobing nije veliki.

Prema informacijama koje je Magločistač dobio iz Višeg suda u Subotici, na dan 12. jul bilo je pet aktivnih postupaka u kojima je predmet tužbe bio mobing. Od tog broja, za dve tužbe su podnosioci građani i građanke sa teritorije Grada Subotica, za dve iz bačkotopolske opštine, dok je jedna iz Malog Iđoša.

Iz suda odgovaraju da sudski postupci ove vrste u proseku traju do godinu dana, a za poslednjih pet godina iz postupka su bile povučene četiri tužbe.

Kao najčešće oblike mobinga u Severnobačkom upravnom okrugu, u Višem sud u Subotici navode sindrom “praznog stola”, nedavanje radnih zaduženja, izolaciju zaspolenog iz radne sredine, nepravedno i namerno onemogućavanje obavljanja radnih obaveza.

Pored toga, u tužbama su često prisutni i održavanje konstantnog straha, omalovažavanje, potcenjivački stav sa nipodoštavanjem pred trećim licem, zatim iznošenje neistina o lošoj saradnji, kao i teške verbalne uvrede, večiti prigovori i kritike, zabrana kontaktiranja sa licem i njegovo izbegavanje.

Ignjatović: “Maltretiranje zaposlenih u Srbiji uzelo je toliko maha da je poprimilo epidemijske razmere”

Vrbaško udruženje građana “EMIC – edukativno, marketinško, informativni centar” je za poslednjih 12 godina, otkad pruža pomoć žrtvama mobinga, pomoglo više od hiljadu građana i građanki koji su smatrali da su oštećeni.

Slaviša Ignjatović, administrator portala www.mobing.rs i predsednik ove nevladine organizacije, naglašava da, premda je mobing u Srbiji veoma zastupljen, zaposleni neretko i neosnovano smatraju da su zlostavljani na radnom mestu.

“Veći broj zahteva koje dobijemo nije osnovan jer ljudi za svaku sitnicu misle da je mobing, ali ima i zahteva gde se drastično krše prava radnika, gde su ljudi na ivici nervnog sloma i ne znaju kome da se obrate. Maltretiranje zaposlenih u Srbiji uzelo je toliko maha da je poprimilo epidemijske razmere, te je iracionalno i patološko šikaniranje postalo prava zaraza”, ocenjuje Ignjatović za Magločistač.

On takođe ističe da je, u slučaju kada mobing postoji, problem njegovo dokazivanje, zbog čega je i sudska praksa ponekad različita:

“Mnogi se plaše da prijave mobing, najčešće zbog teškog dokazivanja, nepoverenja u sudove, straha da ne dobiju otkaz, dugotrajnosti postupka, finansijskih razloga. Pored toga, zadatak sudova da utvrde ponašanje koje predstavlja zlostavljanje na radu i u vezi sa radom nije nimalo lak, pa nisu retki slučajevi da do diskriminacije dolazi i zbog neujednačene sudske prakse”.

Upravo zbog edukacije kako zaposlenih, tako i poslodavaca, ova nevladina organizacija je pokrenula seminare i onlajn kurseve koji su pokazali da većina zaposlenih mobing uopšte ne prepoznaje, ne zna kome da se obrati u slučaju zlostavljanja na radu, ili se plaši da ga prijavi.

“Mobing je u našoj zemlji vrlo rasprostranjen, a tome doprinosi činjenica da se o ovoj pojavi vrlo malo govori kao i da nije pravno sankcionisana. Mobing je manje prisutan u zemljama u kojima se prati i oštro sankcioniše, od visoke novčane kazne do kazne zatvorom”, zaključuje Slaviša Ignjatović.

Mirno rešavanje radnih sporova kao mogućnost

Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova postoji 18 godina kao posebna organizacija u sistemu državne uprave Republike Srbije, koja se bavi vansudskim rešavanjem radnih sporova.

Otkad je počela sa radom, ova institucija pokrenula je više od 22 hiljade individualnih i kolektivnih prijava. Agencija, međutim, ne raspolaže zvaničnim podacima u vezi sa prosečnim trajanjem zlostavljanja na radu, niti o polnoj i teritorijalnoj zastupljenosti ove pojave, ali u toj organizaciji navode da predloge za pokretanje postupka u podjednakom broju podnose zaposleni i u javnom i u privatnom sektoru.

Izmenama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova iz 2018. godine, spor u vezi sa zlostavljanjem i diskriminacijom na radu se okončava rešenjem arbitra donetim isključivo na osnovu sporazuma strana u sporu.

“Mi ne utvrđujemo postojanje mobinga, već uz pomoć arbitra pronalazimo rešenje koje zadovoljava obe strane u pojedinačnom postupku. Ukoliko ne postoji sporazum o rešenju spora, arbitar obustavlja postupak, i dalje se može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom”, objašnjavaju za Magločistač iz Agencije.

(Magločistač)