„Molim vas kutiju cigareta…“, kažem trafikantkinji, koja gleda odsutno i daje mi pogrešnu paklicu.

„Ne, ne, ove druge“, objašnjavam.

„Izvinite“, kaže ona, „ali pogledajte šta nam rade, evo hapse monaha, neka im se Bog smiluje“, pokazuje mi snimke sa svog mobilnog telefona, sa nasilničkih margina Europrajda, na svom mobilnom telefonu i prekrsti se triput zaredom.

Pogled mi pada na pult sa naslovnim stranicama novina. I mislim se u sebi: ovim radnicima na trafikama treba dati beneficirani radni staž, kakvom su mentalnom zagađenju svakodnevno izloženi.

Evo nekih naslova iz endemske vrste srbijanskih tabloida, iz samo prethodnih nekoliko dana: „Amerika nas gura u LGBT rat!“, „Zahtevaju gej šetnju, na klanje Srba ćute“, „Patrijarha napali zbog gej parade“ „Charles u duši pravoslavac i svetogorac“, „Krvavi pakt protiv Srbije“, „CIA režira haos na KiM sa Čečenima i Albancima“, „Putin i Xi prave zajedno novi svet“…

A onaj „jadni monah“ zbog kojeg se nasekirala trafikantkinja jeste izvesni Antonije, koga je raščinila čak i Srpska pravoslavna crkva, a koji je od ranije poznat javnosti po huškačkim govorima i raznim drugim „hrišćanskim“ istupima. Ovaj put, „jadnika“ su ubacili u policijsku maricu jer je flašom pogodio u stomak snimatelja Televizije N1.

Trafikantkinja iz komšiluka, dakle, nije izdržala: zarazila se sa pulta sa novinama koji stoji ispred nje. Žena u pedeset i nekoj godini života, ko zna kakva bi bila da ne zarađuje za život na tako težak način. O čemu li je razmišljala pre nego što se zaposlila na trafici, kakve je svetonazore imala? Da li je takva postala zbog medijskog zračenja sa pulta? Da li je i onda, pre 30 i kusur godina, kada je „sve počelo“, glasala za rat? I da li od tada neprestano živi u mržnji koja izopačuje čoveka po čoveka i na kraju celo društvo, poput epidemije? Naglasak joj je „tvrd“, zemljaci smo, iz Bosne.

Da li je, pre nego je „sve počelo“, odlazila u lokalni dom kulture iz mesta iz kojeg će kasnije izbeći? Da li je znala da je odluka da se u svakoj našem jugoslovenskom mestu i zabiti imaju napraviti domovi kulture doneta na Drugom zasedanju AVNOJ-a, u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. godine? Objašnjenje je bilo jednostavno: domovi kulture treba da se naprave kako bi se naši ljudi odvratili od kafane i crkve. Misija je bila uspešna: domovi kulture zaista jesu postali mesta događanja i mesta okupljanja. Ali, kada je „sve počelo“ domovi kulture su postali mučilišta i masovna gubilišta. O tome piše u sjajnoj monografiji „Iza sedam logora: od zločina kulture do kulture zločina“.

Danas, umesto domova kulture, imamo mnogo kafana i sve više kladionica. Crkve niču kao pečurke posle kiše i uglavnom zvrje prazne. Trafikantkinja nosi brojanicu oko ručnog zgloba. Ako vozi auto, sigurno joj krst visi s unutrašnjeg retrovizora. Stavlja li i unučetu, ako ga ima, brojanicu? Da li je čitala da to nije higijenski? Da to loše utiče na motoriku malog deteta? Da brojanica služi za brojanje molitvi, a ne da bismo decu koja još ne znaju ni kako se zovu obeležavali žigom plemenskog pripadanja kultu?

Danas ona za sebe veruje da je vernica. Da li joj smetaju popovi koji se vozaju u džipovima, ne plaćaju poreze, gomilaju imovinu, odlikuju ratne zločince, ne odgovaraju pred sudovima za pedofiliju…, dok ona u svojoj trafici sklapa kraj s krajem i nervira se zbog hapšenja „monaha“?

Televizija u pink boji

Da li se trafikantkinja seća sebe iz vremena, kada je imala 20 godina, tamo krajem osamdesetih i početkom devedesetih? Ili to sećanje ne bi mogla podneti? Da li bi mogla podneti tu devojku – ne samo zbog mladosti, nego i zbog otvorenosti njenog uma? Um koji se jednom zatvori teško se ponovo otvori.

Čita li knjige ili radije uveče gleda neku „Zadrugu“ i Vučićeve „drama queen“ svakodnevne političke rijalitije? Misli li svojom glavom ili televizorom u pink boji? Ili će biti da se predala, možda i odavno, još tamo devedesetih godina prošloga veka, kada je Milošević osmislio pink televiziju u svrhe uspostavljanja paralelne stvarnosti. Nadrealne stvarnosti kao zabave za „narod“ izmučen ratnohuškačkom propagandom koju je takođe osmislio Milošević.

Da li je ikada shvatila da su scene odsečenih ljudskih glava i ekstremiteta, sva ona krv što je šikljala sa „malih ekrana“ RTS-a s ciljem proizvođenja rata i mržnje, i sav onaj „glamur“ sa TV Pinka zapravo dve strane potpuno iste zločinačke medalje? Prvo je bilo da je gurnu u mržnju, drugo da joj izvrše lobotomiju. I jedno i drugo je bilo da je liše morala. „Prvobitna akumulacija nemorala“, kako je to sjajno formulisao Viktor Ivančić.

Ili što bi pokojni Balašević rekao:

„Da li su to stvarno bili bolji dani?

Ili smo to bolji bili mi?“

(Al Jazeera Balkans, foto: Beta)