Milenko Perović bio je Crnogorac, a ujedno i Vojvođanin, jer je rođen u Vrbasu i najveći deo života proveo je upravo u Vojvodini, gde je jedno vreme bio i predsednik Udruženja Crnogoraca Vojvodine.

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa iz 19. novembra 2005. godine, profesor Perović je rekao: “I za tu stvar, vezanu za moju biografiju, postoji jedan veliki nesporazum u javnosti, budući da ja od kada znam za sebe, u privatnoj pa onda i u javnoj komunikaciji, govorim svojim maternjim jezikom. Ljudi zbog te činjenice odmah zaključuju, ne razmišljajući da sam ja, što bi se reklo vojvođanskim žargonom ‘dođoš’, koji je nekada došao u Vojvodinu, a ne znaju zapravo osnovnu činjenicu iz moje biografije – da sam rođen u Vojvodini, u Vrbasu. I Vojvodina je moj zavičaj. Druga je stvar što ja Crnu Goru doživljavam u punom smislu riječi kao svoj drugi zavičaj, jer je to bio zavičaj mojih roditelja, mojih predaka i samo postojanje Crne Gore predstavlja jedan element moga identiteta”.

Govoreći o Udruženju Crnogoraca Vojvodine u istom intervjuu, kazao je da to udruženje ima smisla zbog toga što je bilo koncipirano na građanskim osnovama: “Dakle, ne kao jedno nacionalno udruženje koje bi proizvelo neko etničko zatvaranje, neku getoizaciju Crnogoraca u Vojvodini. Naprotiv, osnovni smisao i poruka koju smo prilikom osnivanja tog udruženja uputili javnosti u Srbiji jeste bila, upravo zbog silnih ocrnjivanja i omraživanja Crnogoraca, da eto u Vojvodini, pa onda i u Srbiji, postoje Crnogorci koji od svog porijekla ne prave zanimanje, kao što to rade mnogi Crnogorci, na primjer u Beogradu čuveni ‘Terazijski Crnogorci’, nego smo slali poruku da smo mi Crnogorci građanske orijentacije, hoćemo da budemo prihvaćeni kao jedna respektabilna etnička zajednica koja itekako na različite načine doprinosi dobrobiti ovoga društva. A da pritom sačuvamo svoj nacionalni, jezički ikulturni identitet, kao što to imaju pravo i sve druge etničke zajednice i u Srbiji i u Vojvodini”.

Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine voleli smo, kada god nam se ukazala prlika, da ga pozovemo da govori i na našim javnim tribinama. Kao novinari smo ga intervjuisali i objavljivali njegove autorske tekstove. I sam početni deo naslova „Postoji li Vojvodina…“ ovog mog izlaganja zapravo je pozajmljen iz autorskog teksta profesora Perovića, koji je napisan 15. aprila 2008. godine i objavljen na našem portalu građanske Vojvodine, Autonomija.

U tom tekstu on je pokušavao da odgovori na pitanje da li je „duh privremeno zaposednute teritorije“ i dalje dominantan ili je uspeo pokušaj uspostavljanja „trajno zaposednute teritorije“, kada je Vojvodina, koja je pripojena Srbiji kao ratni plen krajem 1918. godine, u pitanju. Kako bilo, smatra Perović, reč je o duhu „zaposednute teritorije“. Dakle, ne-organskog dela države Srbije, koliko god je zvali severnom srpskom pokrajinom, čak i u vremenskoj prognozi. Koliko god da se smanjio broj onih koji, kada čuju da će „na severu Srbije biti kišovito“, automatski pomisle na Beograd. Jer je Vojvodina – Vojvodina, a Srbija je, pak, Srbija. Iako neprestano pod udarom optužbi o nekakvom separatizmu, duh takve Vojvodine, svestan svoje samosvojnosti, i dalje postoji. Zbog toga, kaže Perović, „u državi Srbiji Vojvodina ima smisla i može postojati samo kao ono što je zaposjednuto i što se drži kao zaposjednuto“.

Ustavno gledano, nastavlja on, Vojvodina „objektivno postoji, ali ispražnjeno od svakog bitnog političkog i pravnog sadržaja“. Ona, Vojvodina, postoji i u smislu institucija, koje funkconišu jedino kao sinekure, i u vreme pisanja Perovićevog teksta, kada je Demokratska stranka Borisa Tadića bila presudni faktor i u Vojvodini i u Srbiji. I tada – a tek sada, pod „naprednjacima“! –institucije Vojvodine „svedenesu na vlastiti nomenklaturni interes, na održavanje sebe kao grupacije sinekurnih nomenklatora“. Pošto je „beogradska politička elita spremna da plaća tu sinekuru, jer je to najniža cijena koju mora platiti u realizaciji koncepta iščezavanja Vojvodine. Metropolska instalacija takve ’pokrajinske’ nomenklature svodi se na jednostavnu lukrativnu formulu: Dati ’Pokrajini’ ništa, da bi se od pokrajine uzelo sve, da bi se pokrajini uzela Pokrajina!“ I da bi se zgrade unutar kompleksa Banovine, Skupština i Vlada Vojvodine, napunile sitnijim režimskim kadrom, koji će tako biti „namiren“.

Stoga je Vojvodina danas, smatra Perović, „čardak ni na nebu, ni na zemlji“ (…) i „Jedino je izvjesno da će Vojvodina trajati kao geografski pojam. Po navici!“

Govoreći o mogućnosti nekakve asimetrične decentralizacije Srbije, u intervjuu za portal Autonomija od 29. juna 2009. godine, profesor Perović će reći da je priča o asimetriji zapravo „najprovidnija moguća kamuflaža da bi ’krug dvojke’ i dalje mogao bogato i bahato da živi na račun onih vrijednosti koje stvara Vojvodina.Sve dok se u Srbiji, generacijama i generacijama već, na vlasti smjenjuju tzv. političke elite koje svoj partikularni interes stavljaju iznad opšteg interesa države i naroda, o bilo kakvoj ozbiljnoj decentralizaciji ne može biti govora. Visoka politička, ekonomska i svaka druga centralizacija jeste najefikasniji model kojim te tzv. elite sistematski pljačkaju narod u koji se tako podlo i licemjerno ‘patriotski’ kunu!”

U intervjuu za danas nepostojeći „Građanski list“ iz Novog Sada, 2004. godine, profesor Perović je komentarisao tada aktuelne međunacionalne incidente u Vojvodini, koje je uporedio sa aerozagađenjem: „ono stalno postoji u visokom i vrlo nezdravom procentu, ali šira javnost postaje ga svjesna tek kad neko meritoran počne zvoniti na uzbunu“. Pa podseća da se, od vremena kada se nacionalizam utemeljio kao vladajuća ideologija u društvu u Srbiji, „širom Vojvodine događa nešto mnogo teže i mnogo gore od tzv. incidenata na međunacionalnoj osnovi. Događa se nacionalizam u svim svojim benignim i malignim oblicima. Oni se javljaju na rasponu od psovke, otvorene nacionalne i vjerske netrpeljivosti, zastrašivanja, getoizacije i političke marginalizacije nacionalnih zajednica, svjesne politike izmjene nacionalne strukture pojedinih vojvođanskih sredina, mobilizacijske politike guranja pripadnika nacionalnih zajednica da ginu po kukuruzištima Slavonije, do tihog i agresivnog pritiska za iseljavanjem. Pokušajmo se uvući u dušu prosječnog pripadnika bilo koje nacionalne zajednice u Vojvodini, pa ćemo shvatiti kakvi su se i koliko talozi straha nakupili u njoj u potonjih petnaest ludih i krvavih godina! Strah je primarno vojvođansko osjećanje u potonjih petnaest godina. Nekim političarima i ’političkim analitičarima’ sada smeta što predstavnici manjinskih partija zvone na uzbunu zbog novih nacionalističkih talasa, jer tobože tako skupljaju političke poene, a ne smeta im petnaestogodišnji talog straha, ponižavanja, šikaniranja i progona. To je vrhunsko licemjerje!“

Na tribini NDNV-a od 28. marta 2008. godine, profesor Perović je rekao da najveći dio takozvane tranzicione elite u Srbiji „već 20 godina izvodi krajnje neuspešno jednu mađioničarsku tačku poput onih mađioničara koji u cirkusima (to ste pretpostavljam i sami viđeli ili uživo ili na televiziji) koji u dugački sanduk polažu đevojku, zatvore taj sanduk i onda, na užas i grozu prisutne publike, uzimaju testeru i testerišu taj sanduk po sredini. Naravno, u originalu ta cirkuska tačka se uvijek završava tako što iz tog sanduka iskače živa i zdrava đevojka, i nepresječena.Kod političke elite Srbije, izuzimajući neke kratke periode predaha, dešava se upravo suprotno – da đevojka stalno bude presječena i stalno se obnavlja konkurs za novu đevojku koja će biti presječena, a pri tom, ta elita i njezini trubači i glasnogovornici prave se savršeno ludi i ubjeđuju narod da vide zapravo nešto sasvim drugo od onoga što vide i čuju (…) Najprije su u taj sanduk položili onu veliku socijalističku Jugoslaviju, s namjerom da je preoblikuju po svojoj mjeri i po svojim idejama, i po svojem shvatanju stvari, pa smo viđeli šta je od nje ispalo. Pa su onda u taj sanduk stavili državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, pa smo viđeli šta je i od nje ispalo. Na kraju su i samu Srbiju stavili u taj sanduk pa vidimo šta je ispalo“.

U jednoj od mojih kolumni iz 2019. godine, u kojoj sam tvrdio i tvdim da je Ratko Mladić pop ikona mladih u Srbiji, pozvao sam se na Njegoševe reči, na koje me je tim povodom podsetio upravo profesor Perović:“Sve se čovjek bruka za čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalo”.

Generalno gledano, kako je to profesor Perovć rekao na predavanju “Etički aspekti izveštavanja o različitosti” na seminaru NDNV-a na Fruškoj gori u februaru 2006. godine, u društvu u Srbiji – pa onda i u medijima – vlada antimoralni stav. “Šta to znači? To znači da društvom u dobroj mjeri vlada jedno kolektivističko stanovište, čak bih mogao da kažem, stanovište koje ponekad dobija oblik kolektivne histerije da se ne razumije, ne prihvata, pa čak i najdirektinje progoni pravo ljudi na individualnost. jer, pravo ljudi na individualnost je osnova proizvođenja svih mogućih legitimnih razlika između ljudi. Kad progonite pravo na individualnost, onda automatski progonite i pravo na razliku. To je fundamentalno svojstvo ovoga društva da ne trpi razliku i, upravo se, možda na najkarakterističniji način, u tome ogleda nemodernost i predmodernost ovoga društva. Da se izrazim metaforično: u ovom društvu dominantni tip pogleda na svijet, dominantni tip ideologije, najjednostavnije narodski rečeno, jeste da svi budemo jedno, da svi budemo stisnuti u jedno ogransko đelo koje isto misli, na isti način diše, ima istu volju, ima istu sadržinu volje, jer se misli da se na taj način uspostavlja unutrašnja snaga društva i snaga tog društva prema spolja. I, da dovršim ovu metaforu – kad vlada taj rezon poput rezona stisnute pesnice, onda je sasvim razumljivo da sa tom stisnutom pesnicom apsolutno ništa u životu ne možete da uradite što se tiče onoga čime nas je priroda obdarila da svojom rukom možemo da uradimo. Svako ljudsko biće svojom rukom može da uradi nevjerovatno veliki broj poslova, nevjerovatno veliki broj suptilnih operacija. A ako imate generalni nagovor već 20 godina da društvo i svi ljudi u njemu treba da budu jedinstveni poput pesnice, onda ta pesnica ne može da uradi ništa drugo nego što inače može da uradi pesnica – da traži neko drugo lice po kojem će zveknuti, najjednostavnije rečeno! I, ako pogledate, in facti, šta nam se dešavalo u posljednjih 20 godina, ništa drugo nego veliko traganje za licem ili za licima oko nas koje ćemo tom jednom jedinom pesnicom udariti. To je vladajući, antimoderni rezon. I naravno da se doživljava kao neprijateljstvo kad pojedini prstići iz te pesnice, iz tog čvrstog zagrljaja same šake, hoće da se oslobode, hoće da izraze svoju individualnost. I ne može se shvatiti da ovaj moj prst, koji hoće da se emancipuje od funkcije da bude dio pesnice, neće nikud pobjeći od te pesnice zato što je od nje različit – on je još uvijek dlanom vezan za tu pesnicu, ali hoće da ima svoje pravo na onu manipulaciju, na onu operaciju koju on može da napravi. Mislim da vam je više nego jasna ova metafora koju sam ovđe izložio. E zato je ovo društvo dubinski okrenuto protiv svake individualnosti, protiv svakog stava moralne svijesti”.

Sve se ovo, bez sumnje, može primeniti i na Vojvodinu koja je nekada zaista bila interkulturalno društvo, u kojem su se „manjinske“ i „većinska“ kultura prožimale, sarađivale, a građani bili trilingvalni: naime, govorili su nemački, mađarski i srpski. Sad od toga više nema ni traga ni glasa, a srpska sabornost odzvanja na sve strane. Doduše, odzvanjaju sa režimskih medija i izvikani „najbolji odnosi između Mađara i Srba u istoriji“, koji nisu ništa drugo nego najbolji odnosi između dvojice populističkih autokrata, Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Rezultat tih „najboljih odnosa u istoriji“ jeste da se iz Vojvodine iselilo u poslednjih 40 godina blizu 300.000 Mađara i sasvim sigurno ne manje Srba. Svako od njih je, na ovaj ili na onaj način, dobio nacionalističkom pesnicom po nosu i potom odlučio da sreću potraži na nekom drugom meridijanu. U begu od malih, provincijalnih fašizama. Jer ako je fascio u prevodu snop, onda je sasvim jasno da je i metafora profesora Perovića o stisnutoj pesnici koja vreba koga će zveknuti – zapravo metafora o fašizmu.

Skupo je koštao profesora Perovića takav antifašistički angažman. Jedna od kulminacija bila je tribina održana na našem Filozofskom fakultetu, 9. novembra 2005. godine uveče, povodom Svetskog dana borbe protiv fašizma, rasizma i antisemitizma. Izveštavao sam u svojstvu novinara agencije Beta sa tog događaja i bio svedokom onoga što se desilo. Grupa od 25 neonacista izazvala je incident i napala nekoliko posetilaca tribine pod nazivom „Fašistička pretnja“. Oni su ušli na tribinu koja je bila u toku, išamaralinekoliko prisutnih i uputili reči pretnje organizatorima.Naročitio su pretili profesoru Milenku Peroviću koga su nazvali „ustaškom svinjom“, rekli mu da će ga sačekati negde u mraku, a da će to naročito uraditi njegovom, na ovom simpozijumu prisutnom sinu Milošu, koji je znao kako treba sa fašistima, uvek i svugde. Neonacisti su salutirali u znak nacističkog pozdrava, bili su kratko ošišani, nosili su crne „spitfajer“ jakne i predstavili su se kao grupa „Nacionalni stroj“. Manje ili više, neonacisti su svi bili studenti Filozofskog fakulteta, i to sa – pogađate – Odseka za istoriju, starog regrutnog nacionalističkog centra, koji i danas nesmetano – uz časne izuzetke – proizvodi slične „kadrove“.

Posle spomenute tribine, profesor Perović je ovom novinaru rekao da je „zapanjujuće da u jednoj naučno-obrazovnoj instituciji kakav je Filozofski fakultet mogu da defiluju ljudi koji očigledno ugrožavajui egzistenciju i slobodu i pravo ljudi da se u određenom trenutku nađu na određenom mestu i da slušaju određene tribine koje ih zanimaju. Očigledno je da u ovom društvu ljudi koji su protiv slobode jedini imaju slobodu, a oni koji su za slobodu ovoga društva bivaju onemogućavani u toj slobodi. To je duboki paradoks koji pre ili kasnije mora da se razreši, ako ovo društvo uopšte misli da napreduje“.

Nije se razrešio, što sam na svojoj koži i na istom fakultetu osetio krajem marta ove godine, kada sam i sam bio žrtva progona i najgorih mogućih vređanja od strane mladih fašista okupjenih u stisnutu pesnicu. Gledajući ih, opet sam se setio onoga: “Sve se čovjek bruka za čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalo”.

(izlaganje na Međunarodnom simpozijumu „Milenko A. Perović – Život i djelo“, na Fakultetu za crnogorski jezik i književnost na Cetinju)

(Autonomija, foto: screenshot)