“Čini mi se da smo svi mi na neki način odustali od ove zemlje, kako oni što odlaze, tako i oni što ostaju ovde ali u svojim azilima”, rekao je pre neki dan moj veoma lucidni prijatelj Nedim Sejdinović. I ubo je “u sridu”!

Digli smo ruke “mi”, a i “oni”: raznorazni kriminalci i ratni profiteri, ratni zločinci i slični, od kojih su mnogi preobučeni u “političare” i “patriote”. Oni se prema ovoj zemlji ponašaju jednako kao što se ponašaju paraziti iliti nametnici.

Ruže na tenkovima 

Da se ne udubljujemo previše u biološku nauku, kojoj nismo vični, za prvu pomoć pogledajmo kako Vikipedija definiše parazite: “Paraziti (grč. para = pored i sitos = hrana) su organizmi koji se hrane na račun drugog organizma (nazvanog domaćin) u toku dužeg vremenskog perioda. Kao posledica specifičnog načina života, kod parazita se javlja niz adaptacija koje se ogledaju u tome da neki organi zakržljaju ili nestanu, dok se na njihov račun razvijaju drugi…”

Sledeća je rečenica ključna za studiju slučaja zvanu Srbija: “Posledice prisustva parazita po domaćina mogu varirati od malih promena u ponašanju, preko očitih patoloških promena u tkivima, do smrti u nekim slučajevima”.

Od “malih promena u ponašanju” tokom prve polovine osamdesetih godina prošloga veka, Srbija je stigla do mutanta zvanog Miloševićev režim, koji je izazvao masovno obožavanje “širokih narodnih masa” istog trena kada se “pojavio”, to jest kada ga je srbijanska “duboka država” izbacila na površinu kao firera večito nedosanjane somnambulnosti o “velikoj Srbiji”.

Od “malih promena u ponašanju” Srbija je ekspresno i masovno prešla u sledeću fazu i stigla do “očitih patoloških promena u tkivima”. Do te mere da je pre neki dan jedan “komentator” na Fejsbuku, ispod fotografije koja prikazuje tabute žrtava srebreničkog genocida napisao: “Da li je ovo reklama za fabriku nameštaja?” Plaši me i da pomislim koliko se “ljudi” iz Srbije i, na primer, Republike Srpske u sebi ili na sav glas nasmejalo ovoj monstruoznoj “domišljatosti”. Da li se mržnjom može izraziti ljubav prema “svome rodu”? Ne može. Oblik života koji je to napisao i potpisao na Fejsbuku jednostavno nije čovek. On je oblik parazita. Možda nekog vampirskog podtipa, koji se hrani tuđom krvlju.

Ili scena od pre neki dan: ponovo “izložba” tenkova na Trgu slobode u Novom Sadu, ovaj put prigodom obeležavanja stogodišnjice “Velikog rata” i stogodišnjice “prisajedinjenja” Vojvodine. Na trgu roditelji, babe i dede sa malom decom. Neka od dece obučena su u maskirne uniforme. Poziraju pred svojim precima sa oružjem u rukama, a preci ponosni. “Nedostajale su”, napisao je opet Nedim, “samo ruže na tenkovima”. Kao 1991. kada su ispraćani u “oslobađanje” Vukovara.

Fotografisanje s oružjem u rukama

Jedna mlada devojka iz Nemačke ne može čudom da se načudi. Sedela je, kaže, dva sata na trgu, sve čekajući da se pojave kolone antiratnih demonstranata i da prekriju trg. Nije se pojavio niko. Htela je onda ona sama da ode i da kaže tim precima da naslednike ne fotografišu ispred tenkova, sa oružjem u rukama, jer je to i ružno i opasno. Rekao sam joj da to nipošto ne čini, jer se neće dobro provesti. Pogotovo ako im to kaže na engleskom ili – ne daj bože – na nemačkom jeziku. Kaže da bi u njenom gradu u Nemačkoj takva “izložba tenkova”, ako bi nekim čudom i bila organizovana, doživela i fijasko i masovne antiratne demonstracije.

Priča mi prijateljica da se kod njih, u Subotici, svakoga dana iseljavaju dva autobusa sugrađana. Mahom u Nemačku, u zapadnu Evropu, u Skandinaviju… Procene su da se iz Srbije godišnje iseljava oko 50.000 ljudi. I da umre 40.000 više nego što se rodi. Ovi koji odlaze iz zemlje, rade to ne samo iz ekonomskih razloga, već i zbog toga što su zgađeni. Oni su odustali od iluzije da će ovde biti bolje. I to je ljudski. To je galopirajuće umiranje jednog društva.

Istovremeno, premijerka Srbije Ana Brnabić dala je intervju za Dojče vele. Novinar Tim Sebastijan ju je “izuo iz cipela” i vrlo slikovito pokazao kakav je ona lažov. Ono što je meni u oči upalo jeste način na koji se ona držala. Kao prvo, više je nego očito da se “odvikla” od takvih novinarskih pitanja, jer u Srbiji skoro pa niko od novinara – uz veoma nekoliko časnih izuzetaka – ne postavlja takva pitanja. Bila je zatečena. Ali se nekako začas prebacila u “Šešeljev mod” i počela da laže kao i njen predsednik Vučić. To jest kao baron Minhauzen. Te Srbija je “svetski lider” u privlačenju stranih direktnih investicija, te medijske slobode cvetaju, te nezaposlenost je na rekordno niskom nivou… A nezaposlenost se smanjuje – pogađate – zato što se ljudi iseljavaju.

Vučić je bio na svečanosti obeležavanja potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu u Parizu. Tamo su ga, vele, analitičari, domaćini ponizili jer su ga stavili u magareću klupu. Iako je Srbija bila među zemljama-pobednicama u Prvom svetskom ratu. Veoma retki analiticari su, međutim, objasnili zbog čega je za sto godina Srbija stigla do magareće klupe. Da nije zato što je u međuvremenu, a naročito tokom devedesetih kada je komandovala fašističkom operacijom krvi i tla, pretrčala na gubitničku stranu?

“Take the money and run”

Hipnotisana gomila glava ispranih rijalitijima i “tablodima” poslušno je klimala glavom na argumente da je Srbija u Parizu “uvređena”. Kao što masovno klima glavom na “istine” da Srbija nije učestvovala u ratovima devedesetih, da je Draža Mihailović bio antifašista, da su vakcine štetne a zemlja ravna ploča… Što bi rekao moj sin, “sviđa mi se kako ne razmišljaš…”

U Novom Sadu su “svečano otvorili” novi i, naravno, “najveći u Srbiji” šoping mol. Izgrađen je u širem centru grada, tamo gde mu mesto nije. Izgrađen je na način na koji se to ne radi pa su sada u opasnosti i gradska kanalizacija, i deo izvorišta pijaće vode, i temelji okolnih stambenih zgrada. Postavljaju se uobičajena pitanja na koja nema zvaničnih odgovora: ko je uzeo lovu? Jer sve se ovde bazira na logici “take the money and run”.

“And run”? Ne, već samo “take the money”. Pošto paraziti ostaju na organizmu domaćina sve do njegove smrti, pa i posle, tokom truljenja, koje – naglasili smo to u više tekstova – zaista ume da potraje.

A kad smo već kod parazita, i Ratko Mladić se u petak ujutro telefonski uključio u program Hepi televizije i poručio “Ljubi vas deda Ratko!”… U studiju su sedeli još i Milomir Marić i Vojislav Šešelj.

Paraziti na trulom telu Srbije…

(Avangarda, foto: Dragan Gojić, Beta)