S jedne strane tabloidi koji su mutirali, s druge strane ozbiljni mediji koji pokušavaju osmisliti održivi biznis model. Između njih društvene mreže. A u svemu tome novinari od kojih su – u egzistencijalnom strahu – mnogi zaboravili, a neke nikada nisu ni naučili, šta je suština naše profesije.
Tabloidi su, kao što znamo, legitimna medijska forma. Jedan od njihovih očeva bio je i Džozef Pulicer. Da, „taj“ Pulicer.
Tabloidi, oni iz vremena pre nego što su mutirali, bili su zamena za trač, i uvek su bili višestruko tiražniji od ozbiljne štampe. Uprkos slabijem tiražu, ozbiljna štampa je bila uticajnija od tabloida. Jer tabloidi nisu imali intenciju da ih se ozbiljno shvati, niti da učestvuju u političkim borbama. Seks, crna hronika, ogovaranja – to su bile njihove sfere interesovanja.
To, međutim – recimo u Srbiji – odavno nije tako. Kod nas je govor mržnje „privatizovan“ u postpetooktobarskoj eri, kada se preselio iz državnih fabrika laži i mržnje u tabloide koji su počeli da niču kao ambrozija. I u međuvremenu su metastazirali. I njihova je namera od samog početka procesa mutacije bila da učestvuju u političkim borbama, jer – da bi stekli profit – služe političarima. No, da je Srbija nekakav endemski slučaj – ni po jada za čovečanstvo. Ali, nije. Recimo, u Velikoj Britaniji, jednoj od kolevki moderne štampe, upravo su tabloidi odigrali jednu od presudnih uloga da ta važna zemlja glasa za izlazak iz Evropske unije. Tabloidi su počeli da se bave pitanjima života i smrti, oni su od političara napravili selebritije, a stvarnost nam objašnjavaju na banalan način. Oni sada traže da im se veruje, jer su žedni manipulacije.
U međuvremenu, i ozbiljni mediji su se u dobroj meri izbrukali i korporativizovali. I platili su visoku cenu za to, najvišu: publika je rapidno gubila poverenje u njih. Zajedno s tim, došao je i internet, koji je drastično snizio cene oglašavanja. Pad poverenja publike u medije značio je smanjenje tiraža/gledanosti/slušanosti, dakle – drastičan pad prihoda. A pojava internetskog marketinga još je drastičnije smanjila prihode medijima. Od tada do danas traju uzaludni pokušaji pronalaska održivog medijskog modela, vrednog Nobelove nagrade za ekonomiju.
S jedne strane, „klikbejt“ naslovi, senzacionalizam, dezinformacije („lažne vesti“), s druge strane učenje različitih novih „alatki“, uvođenje „istraživačkog novinarstva“ kao nekakvog nad-žanra, projektno razmišljanje… A jedan od važnih uzroka za to jeste činjenica da su tabloidi dobili pojačanje u vidu – društvenih mreža.
A tamo vlada princip „objavi pa proveri“, tamo vladaju klikbejt naslovi, tamo se valjaju sve te kratke, „pitke“, a u stvari banalne, simplifikovane crno-bele informacije koje antagonizuju i stvaraju „mehure“ na društvenim mrežama. Između „mehura“ ne postoji interakcija a kada se neko usudi da iz svoga „mehura“ komentariše drugi, odmah, po „difoltu“ dobije po ušima.
Algoritam društvenih mreža traži „engagement“. „Reach“ je važan ali on je čist kvanitet, „engagement“ je kvalitet: što više vremena provedemo na nekom linku, veća je mogućnost da će nam prići oglašivači. Algoritam je takođe tabloidan, on forsira sadržaje koji privlače pažnju najšire publike. On je, dakle, sklon skandalu i senzaciji, on se bavi ekonomijom pažnje.
Kada se gleda statistika o posećenosti portala, uočava se jasan trend: na naše portale publika dolazi sa društvenih mreža. To je dominantan kanal i postaje sve dominantniji. Mi zbog toga moramo da se prilagođavamo algoritmu: poštujemo njegova pravila da bismo bili vidljiviji, poštujemo njegove forme izražavanja, plus još plaćamo – na primer, Fejsbuku – da bismo bili još vidljiviji.
Društvene mreže najviše vole (veoma) kratki video kao format, vole infografike i sažvakane sadržaje. Pažnja na mrežama je jako kratka, publika neprestano „skroluje“… Kako je upecati i kako je zadržati, ako si „neprilagođen“? Kako je privoleti da, na primer, pročita neki tekst od početka do kraja? Ilustracije radi, ozbiljne novinarske tekstove čak i pojedine kolege danas zovu „elitno novinarstvo“. Ako sam dobro razumeo, suvisao i malo „komplikovaniji“ novinarski tekst je „elitni“ samo zato što nije totalno banalan i „juzer frendli“. Bilo bi lepo da su oni koji govore o takvom pojmu samo ironični. Ali valja nam se plašiti da su bili mrtvi ozbiljni. I da odista preziru suvisle autore.
Bezglavo smo, dakle, ušli u trku, u borbu za uticaj, s jedne strane mi, novinari, a sa druge strane milijarde „statusa“, „tvitova“ „storija“, i to na dnevnom nivou. Publika je prezasićena, informacija ima toliko da daleko nadilaze mogućnost naše percepcije i obrade. Osećaj je sličan onome kao kada vam upere reflektor u lice: ne vidite baš ništa, samo belo i jako svetlo. Slepi smo za kontekst.
Posledično, a po zahtevu medijskih poslodavaca, novinari prolaze kroz brojne kurseve modžo snimanja i montaže, sodžo novinarstva (solution journalism), pravljenja infografika, učenja alatki istraživačkog novinarstva, deljenje sadržaja na društvenim mrežama… Samo ih, vrlo često, od svih tih silnih stručnjaka, urednika i konsultanata, niko prvo ne nauči najjednostavnijim stvarima: bez obzira na sve alatke, sadržaj je važniji od forme. Bez obzira na sve alatke, vest je osnova novinarstva. Novinarstvo bez sadržaja naprosto nije novinarstvo ma koliko ga pakovali u lepe kutijice sa mašnicom na vrhu. Da citiramo kolegu Orvela: “Novinarstvo je pisanje onoga što drugi ne žele da objave, a sve drugo su tek odnosi s javnošću“. Nije novinarstvo pisanje „lepog“, novinarstvo – ako je pravo – uvek je prst u oko.
Posebna priča je istraživačko novinarstvo. Kao prvo, svako dobro novinarstvo je po definiciji i istraživačko. Kao drugo, novinarski tekstovi ne smeju da liče na policijske ili sudske zapisnike, ili pak na poreske prijave i izveštaje revizora. Novinarstvo nije zamena za institucije koje ne funkcionišu ili su zarobljene. Ne, to nije posao novinara. Još jedna suština novinarstva je da publici približi komplikovane stvari, da se izrazi jezikom koji je jasan, precizan i čist, da očisti maglu a ne da je stvara. A od ovoga što se sada vodi kao „istraživačko“ novinarstvo – čast izuzecima – ume i glava jako da zaboli kad se pročita tekst. Pokušajte, eksperimenta radi, da od takvih tekstova napravite jednu malu agencijsku vest. Ne ide? Ne očajavajte, tekst pred vama je naprosto dosadan. Dosadno a istraživačko novinarstvo – pa to je čist oksimoron! I to je antipropaganda novinarstva.
Sve pobrojano je, po svemu sudeći, odraz jedne teške i nezaustavljive panike medijskih poslodavaca zbog drastičnog gubitka profita od oglašavanja. Posledično, novinari (masovno) dobijaju otkaze, a od preostalih se traži da budu „one (wo)man show“: i da pišu, i da snimaju video, da montiraju, da rade podkaste, prave infografike, nauče forenzičke alate, da umeju da rukuju sa bazama podataka, da pišu zahteve za slobodan pristup informacijama, da pišu i izveštavaju o projektima… I sve to samo za jednu platu, pritom neizvesnu. Novinari su traumatizovani prekarni radnici koji žive u stalnom strahu od gubitka posla. Posledično, drastično opada kvalitet jer je nemoguće biti sve to u samoj jednoj osobi, i to frustriranoj. Opet posledično, u profesiju ulaze nekakvi prodavci magle, majstori forme, analfabete sadržaja. Istovremeno, marketing službe u medijima predstavljaju „sofisticiranu“ zamenu za nekadašnje notorne cenzore. A advertajzing na providan način pakuje neetičko prikriveno oglašavanje u fensi izraz „native advertising“. Mediji pristaju, jer im nasušno teba novac. Sve to na kamari vodi padu kvaliteta sadržaja, tabloidizaciji i banalizaciji, što još dodatno uništava ionako slabašan kredibilitet medija.
S druge strane, nije ovo prva tehnološka revolucija koja je izazvala medijski zemljotres. Setimo se, kada se pojavio radio pre 100 godina, vlasnici novina su načisto poludeli. U SAD su, primera radi, jedno vreme čak uspešno lobirali, pa su naterali radijske emitere da agencijske vesti koje su emitovane danas mogu da emituju tek sutradan ujutro, kada se novine pojave na kioscima. Ali, nije im potrajala ta zabrana, jer je bila suluda. Pa se onda pojavila televizija, pa su poludeli i vlasnici radio stanica i vlasnici novina. Džaba im bilo.
Sada se pojavio internet. I mi iz tradicionalnih medija evo već četvrt veka masovno i globalno bauljamo kako da pronađemo svoje mesto pod suncem u svetu koji je naviknut na besplatan news sadržaj. I ne uspevamo. Čak se doima da smo na stranputici. Jer ovaj put kojim smo krenuli vodi ka kraju novinarstva. Ne kažem, postojaće i dalje medijski sadržaji, ali njihovi proizvođači neće biti novinari, iako će se možda tako predstavljati, kao što se – recimo – i ovi prostački urednici domaćih tabloida lažno predstavljaju kao novinari. Novinarstvo bi, da stvar bude gora, moglo da umre a da to niko i ne primeti. Na veliku radost populističkih političara, autokrata, diktatora i svih sumnjivih biznismena na ovom svetu.
Ima li rešenja? Da ga imam, prvo bih ga patentirao pa ga prijavio Nobelovom komitetu. Sem što znamo da svet nabolje nikada nisu menjale mase, nego p(r)osvećeni pojedinci-kreativci, podržani od ljudi bistrog pogleda i uma. Uvek je bilo dovoljno, i jednih i drugih.
STUPS: Bestijarijum