Bezmalo trinaest godina svoje svevlasti Vučić je radio na uništavanju svega i svačega što bi eventualno moglo ugroziti njegovu neupitnost. Zarobljavao/uništavao je institucije, pod jaram je stavio pravosuđe kao takozvanu nezavisnu granu vlasti.

Zakonodavnu vlast, takozvani parlament, učinio je cirkusom nakaza. Svaku nezavisnu regulatornu instituciju namazao je blatom: u Savjet Regulatornog tijela za elektronske medije postavljao je Kruele de Vil, pored kojih su bezbrižno bujale Pink/Hepi/Informer ambrozije; u zaštitnike građana postavljao ljude koji su vlasnici javnih kuća.

Kvaka 22

I tako dalje, i tome slično.

Sve je učinio da u paramparčad razbije svaku pomisao na ozbiljno opoziciono organizovanje i tako razorio politički sistem. I taman kada je, na vrhuncu ekstaze, pomislio da je sve njegovo i da će tako ostati do kraja svijeta – desili su mu se studenti.

Tumarao je kao pijanac, i tumara i dalje, u pokušaju da pronađe odgovor na njihovu poruku: „Nisi nadležan, vrati se u okvire ustavnih nadležnosti“, ali uzaman. Još gore: iako se pojavljuje na ekranu 366 dana u godini, iako iskače na društvenim mrežama gore od reklama na YouTube-u, studenti – ti balavci – na sve to mu imaju reći:“Nebitan si!“

Ama, to nije sve: oni potom kreću u protestna pješačenja diljem Srbije, dolaze valjda do svakog sela, gdje ih dočekuju kao oslobodioce.

Obilaze ljude koje niko nije obišao duže od četvrt vijeka, a kamoli da ih je pitao za zdravlje. Skidaju im skramu sa očiju, pokazuju da su stvarni, da su od krvi i mesa, a ne od silikona sa Pinka. Građani su se, kud god da su prošli studenti, oslobodili straha. A da stvar po režim bude gora: prepoznali su strah u očima do juče svemoćnih.

I sada je politički sistem, uključujući pogotovo Srpsku naprednu stranku Aleksandra Vučića, a naročito njega samoga, i definitivno razoren do temelja.

A ti vražji studenti su postali ubjedljivo najjača politička sila u Srbiji, sa nezamislivo velikim društvenim legitimitetom, pokraj kojeg Vučić djeluje kao liliputanac. I hajde to, nego su ispostavili zahtjeve koji su definicija Kvake 22.

Traže, naime, da nadležni državni organi (u koje, naravno, ne ubrajaju Vučića) otvore za javnost svu dokumentaciju o rekonstrukciji zgrade Željezničke stanice u Novom Sadu, koja je rezultirala državnim zločinom u kojem je 15 ljudi poginulo a dvoje ostalo teški invalidi, nakon što se na njih obrušila „rekonstruisana“ nadstrešnica.

Dodik „na ledini“

Pred Vučićem su sada dva puta i oba se završavaju isto: ako otvori dokumentaciju – ide u zatvor, jer korupciona vertikala vodi direktno do njega. Ako ne otvori dokumentaciju – opet ide u zatvor, jer je nije otvorio. I da stvar bude još zafrknutija – sad je ispalio i zvučni top na građane na protestu u Beogradu, na koji se sjatilo pola miliona ljudi, uprkos desetodnevnoj kampanji zastrašivanja i hapšenja „terorista“ koji sa terorizmom imaju veze isto koliko i zlatne ribice.

Region, naravno, netremice posmatra zbivanja u Srbiji iz njima dobro znanih i razumljivih razloga. Jer, što bi Hercegovci rekli, Vučić se o svom jadu zabavio, pa je to ostavilo – recimo – i Dodika na ledini, a ni onima u Crnoj Gori se ne mili to što gledaju u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu…

U razorenom političkom sistemu, pored razorenih institucija, samo još plenumi i ulica funkcionišu kao švajcarski sat. Čitav sigurnosni aparat u Srbiji upregnut je u uhođenje neistomišljenika, među kojima su i studentkinje na čijim kućama ispisuju vulgarne parole, kao i univerzitetski profesori kojima buše gume na automobilima. Tim sigurnosnim aparatom, međutim, upravljaju osobe koje se u to razumiju u onoj mjeri u kojoj su odgledale neki FBI triler. Što nije dobra vest po bezbednost građana Srbije, koji će se s tim znati izboriti. A trenutak je i kad region može da predahne od destruktivnosti beogradskog režima.

I kao što Dodik uzalud obilazi gradove po manjem entitetu i kači sopstvene bilborde po njima, dok se ljudima, za koje je do juče mislio da su najobičniji podanici bez kičme koji će krenuti u boj ne bi li zaštitili svoga „vožda“ očigledno nimalo ne ide u novi rat, ista je situacija i s druge strane krive Drine, kad je Vučić u pitanju. Nema, naime, topovskog mesa koje bi krenulo u boj na njegov poklič. Naprosto, „vrhovni komandant“ bi se na poziv u rat susreo sa masovnim „ne“. Zato je on i pokušao u Beogradu 15. marta inscenirati incidente, kako bi proglasio vanredno, to jest ratno stanje.

Mujo iz Njemačke…

Daj šta daš, ako ne može rat u susjedstvu, daj jedan građanski rat, samo da se ostane na vlasti. Ali, oni balavci su mu opet dohakali: taman kad se Vučić zaigrao, ispalio top i pustio huligane s lanca, studenti su poskidali prsluke i poručili građanima: „Ovo više nije naš protest“.

Zato su izlišna pitanja tipa da li će Vučić prodati Dodika, „ako bude morao“: naravno da hoće. Isto kao što bi ovaj drugi prodao onog prvog, sve zarad pohlepe, ali i straha od zatvora koji ih čeka.

Daleko od toga da treba likovati. Barem mi koji smo nažalost dovoljno matori da se sjećamo „onih“ vremena, znamo da se ne treba opustiti.

Ipak, uz dozu zdravog opreza, valja konstatovati da su i reakcije građana Srbije i reakcije građana Bosne i Hercegovine nesumnjivo znak da ovde društva, uprkos svemu, nisu uništena.

Ili se možda tek sada konstituišu. A s obzirom na „ovu situaciju“ u ostatku svijeta, nije nemoguće da se obistini i ono „proročnstvo“ iz Top liste nadrealista, kada Jugoslavija podigne zid između sebe i zaraćene Evropske unije.

Ako smo prije 35 godina bili avangarda zla, sad bi bio red da budemo avangarda dobra.

Kao u onom vicu kad se Mujo vratio iz Njemačke pa ga pitaju kako je tamo, a on im kaže:

„Ih, oni su 35 godina iza nas, kod njih je još uvijek dobro!“

(Radio Sarajevo/foto: N1)