„’Hvala vam, dragi ljudi! Ali, ni u trenucima slavlja ne smemo zaboraviti, ako verujemo u boga i ako smo ljudi, da odamo počast minutom ćutnje žrtvama genocida u Srebrenici’, rekao je 11. jula 2022. godine uveče jedan od najboljih svetskih tenisera Novak Đoković, pred hiljadama pristalica koji su ga dočekali ispred Skupštine grada Beograda. Prisutni ljudi su, na Đokovićev poziv, pognuli glave i skrušeno, u tišini podelili sućut sa srebreničkim žrtvama. Posebnu težinu ovom događaju dala je činjenica da je doček slavnog tenisera i velikog promotora mira i tolerancije organizovala država Srbija.“

Moćno zvuči ova vest, nema šta! Ali, što se Srbije tiče, ona pripada rubrici “nije se dogodilo na današnji dan”.

Nije se desilo. I neće.

„Ovo su najlepši trenuci u mom životu. Blagosloven sam da mogu posle velikih uspeha da se vratim i proslavim sa mojim narodom. Ne postoji reč koja prevodi srpski inat, ali to je nešto što označava duh našeg nebeskog naroda koji istrajava i pokazuje volju i dušu kada je najteže. Takva nam je sudbina i trnovit je put. Uvek postoji svetlo na kraju tunela, vi ste to svetlo. Hvala vam mnogo“, u stvarnosti je izjavio Đoković sa balkona gradske skupštine, praćen neizbežnim trubačima.

Potom se slavlje preselilo u kafanu, gde se i Đoković prihvatio mikrofona i otpevao, ni manje ni više nego – “Miljacku” Halida Bešlića. Utabanim stopama Ivice Dačića, možda da organizuju neko takmičenje, Novak i Ivica, njih dvojica velikih “patriota”?

Sarajevo je grad kroz koji protiče reka Miljacka, glavni grad Bosne i Hercegovine, olimpijski grad, Evropa u malom, koji je JNA, potom prerušena u Vojsku Republike Srpske, držala pod opsadom gotovo četiri godine, od aprila 1992. do februara 1996. godine. Spisak najmonstruoznijih, nezamislivih zločina tokom opsade je beskonačan. Planeri, naredbodavci i finansijeri opsade sedeli su u Beogradu. Nepristojno je da saučesnici u zločinu, poput Ivice Dačića, pevaju “Miljacku”. Baš kao što se u pristojnom društvu više ne peva sevdalinka “Višegrade, grade”. Nakon živih lomača na Bikavcu, pesma mora da utihne. Dok ne dođe kajanje. Ako ikada dođe.

Nakon slavlja, Đoković se zaputio na “bosanske piramide” kod Visokog, gde je “uveličao” otvaranje teniskih terena. Sem što je zatucani antivakser, Đoković je i pristalica kojekakvih teorija zavere, besmislica poput prevarantsko-profiterskog projekta pseudoarheologa Semira Osmanagića, samozvanog bosanskog “Indijane Džonsa” koji je “pronašao” piramide u Bosni. Vic kaže da je pronađen i pergament faraona Keopsa na kojem piše: “A svom unuku Muji ostavljam vikendicu kod Visokog!”  

Reditelj Kokan Mladenović je Đokovićevo slavlje na godišnjicu genocida u Srebrenici nazvao “sramotnim”. “Valjda je lečio neke svoje komplekse”, rekao je Mladenović. Nataša Kandić je primetila da je nesporno da vlast u Srbiji zna šta je 11. jul i da je vrlo svesno organizovala tu proslavu baš na taj dan. Dodala je da to nije nikakav “srpski inat”, već anticivilizacijski čin.

Očekivano, tabloidiotno kuso i repato odmah se, u stilu hijena, obrušilo na njih. “Zamisli, osvojiš Vimbldon, dođeš kući, tvoj grad i sugrađani ti organizuju spektakularan doček i, umesto da, ponesen slavom, uživaš, ti završiš na stubu srama jer si, pazi sad, bio deo proslave u danu kada je pre 27 godina počinjen zločin u sasvim drugoj zemlji! Ovo je agonija kroz koju od juče prolazi jedan od najboljih tenisera svih vremena Novak Đoković.” Tako su se “čudile” Večernje novosti, pod sigurnom palicom pionira ratne propagande u Srbiji Milorada Vučelića, list koji “ekskluzivno” objavljuje i žvrljotine Radovana Karadžića, najvećeg ratnog zločinca na tlu Evrope nakon nacista, osuđenog na doživotni zatvor zbog nebrojenih ratnih zločina koje je naređivao u Bosni i Hercegovini a čiji je krešendo bio genocid u Srebrenici. “Novosti” su presudile: “Kokan Mladenović izrekao reči koje mu Srbija nikada neće oprostiti”.

Mada, možda će “novinar” koji je napisao ovaj tekst ići i na raport kod Vučelića, jer je naveo da je “zločin počinjen u sasvim drugoj zemlji”. Srebrenica je, podsećanja radi, cinizmom međunarodne zajednice i dan-danas deo (č)etniteta pod imenom Republika Srpska, koju “Novosti” redovno tretiraju kao državu, a ne kao manji deo BiH. Da li je to stigla direktiva iz Kremlja, koju su verne sluge i domaći izdajnici iz “Večernjih novosti” odmah sproveli u delo? Biće ipak da je lapsus. Jer, kako onomad, tokom “devedesetih”, tako i danas “Novosti” slave samo i jedino – smrt. Onda u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, danas u Ukrajini. Nepogrešivo na strani zla i ubica.

No, da se vratimo Đokoviću. Nekada davno, na počecima njegove briljantne teniske karijere, on je na nekom turniru, čini mi se u Kanadi, kada su ga predstavli kao Hrvata rekao da mu to ne smeta jer smo svi mi ljudi i pričamo istim jezikom. Ne držite me baš za reč od slova do slova, ali tako je nekako bilo. Đoković ima i fondaciju koja se bavi humanitarnim radom u čijem su fokusu deca. Istovremeno, on nema problem da uz trubače slavi pobedu na Vimbldonu na godišnjicu genocida i šalje poruke koje će još više utabati put nacionalističko-religioznom zatupljivanju ljudi, a posebno onih koji su u fokusu njegovog humanitarnog rada – dece i omladine.

Znamo i da, kao planetarno uticajna osoba, Đoković predstavlja jednu od ikona antivakserskog pokreta. Činjenica je da se busa u patriotske grudi iako porez ne plaća u Srbiji, sem ako to ne radi u onoj “nebeskoj”. I kao da nam nije dosta domaćih mentalnih zagađivača i profitera koji šire nacionalističku kugu, nego nam još treba jedan sa belosvetskim uticajem koja će trućati i zaglupljivati ljude o “nebeskom narodu”.

Ali, u politici, Đoković je uvek tu da dolije ulje na vatru: da raspiri Amfilohijeve litije u Crnoj Gori, da proćaska s Vučićem, da trabunja o sopstvenoj “blagoslovenosti” na dan genocida… Veliki teniser, ali kakav je to čovek? Opet rečima Kokana Mladenovića: “Nikad više velikih Srba i kulta Srbije, a nikad jadnija i opustošenija zemlja u kojoj živimo”. Fali li ti, Nole, nešto, neki plac za familiju u Vučićevoj Srbiji, neki dinar… Samo reci, Nole, sredićemo, ali za početak – umukni i udaraj lopticu! 

“Život je ono što sanjaju mrtvi”, digitalni je spomenik čija je autorka Mia David, a “podigli” su ga Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji, Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Forum ZFD, 11. jula 2022 u Beogradu. Zahvaljujući tome, pomeranjem telefona, “posetioci” mogu videti 8.372 imena sa datumima rođenja koja lebde oko Skupštine, podsećajući na svoje odsustvo. Imena žrtava genocida u Srebrenici. Realizatori projekta su kazali da im za  digitalni spomenik nisu potrebne lokacije, dozvole ili materijalna imovina, koje nikada ne bi dobili. Dakle: “Rekoh i spasih dušu svoju”.

Za to vreme – dok su Đokovićeve trube odjekivale Beogradom – beskrajno, tužno more belih nišana ćutalo je u Potočarima. Život je ono što sanjaju mrtvi.

(Autonomija, foto: Beta)