Skip to main content

DINKO GRUHONJIĆ: Desetogodišnji krug parapolitičkog nasilja u Novom Sadu

Stav 24. jul 2022.
6 min čitanja

Bio je četvrtak, 13. septembar 2012. godine, rano jutro, kada je Srpska napredna stranka (SNS) preotela lokalnu vlast u Novom Sadu, čemu su prethodile različite igre đonom, između ostalog i kupovina i odvođenje odbornika u “karantin” na Frušku goru, da ih politički protivnici ne bi mogli “otkupiti”.

Toga dana, noći i u cik zore u zgradi Skupštine grada Novog Sada bili su prisutni neki nepoznati “momci”, fizičkih konstitucija nalik recimo MMA borcima. Mi novinari smo uporno pitali ko su ti ljudi, čiji je zadatak bio da čuvaju tada još uvek wannabe gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića. Oni su rekli da su “Vučevićevo obezbeđenje”; on je to negirao.

Odgovor nismo dobili ni ko su osobe nalik MMA borcima koje su, zajedno sa policajcima, od građana “štitili” zgradu u kojoj su zasedali odbornici, opet u četvrtak, samo 21. jula 2022. godine.

Desetogodišnji krug (para)političkog nasilja u Novom Sadu se tako zatvorio.

Jer, Novi Sad je bio prva velika lokalna samouprava koju je SNS metodama korupcije, ucene i pretnji preoteo od Demokratske stranke.

Postoji, kanda, neko prokletstvo s ovim našim gradom i sa četvrtcima u njemu: odavde su 1988. godine zapravo počeli Miloševićevi ratni pohodi, kada je – opet beše četvrtak, 6. oktobar – “spontano okupljeni narod” srušio rukovodstvo Socijalističke autonomne pokrajine Vojvodine. Ostalo znate: prvo sledeće na meti bilo je Kosovo, pa objava ekonomskog rata Sloveniji, pa aneksija Crne Gore, pa napad na Hrvatsku, pa agresija na Bosnu i Hercegovinu, pa vrhunac aparthejda na Kosovu kroz proterivanje više od 800.000 Albanaca, pa rat sa celim svetom i na kraju balade – Milošević u Hagu, gde se odbranio uz argument “Časni sude, nisam živ” (kako je glasila jedna naslovnica splitskog Ferala, samo o Tuđmanu).

Iste te 2012. godine je Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik SNS-a, pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima zahvaljujući jezičku na vagi koji su na njegovu stranu dodali “beli listići” i pučisti iz Demokratske stranke.

Te iste godine Ivica Dačić, metodom kukavičjeg jajeta, ispravno je zaključio da mu se valja podmetnuti novom, Vučićevom carstvu, koje je – ruku na srce – uživalo i značajne simpatije u Berlinu, Briselu, a bogami i Washingtonu. Uzalud je pokojni profesor Vojin Dimitrijević tada ubeđivao “belolistićke vedete” i pučiste da će poništavanjem glasačkih listića i neizlaskom na izbore biti saučesnici u Nikolićevoj pobedi nad Tadićem. A lepo im je rekao, praktično nacrtao: “Ljudi, da li vi razumete da ako ovi pobede, u Srbiji više neće biti slobodnih izbora!?”.

Uzalud smo upozoravali i zapadne ambasadore da je profesor Dimitrijević dao pravu dijagnozu i prognozu.

‘Prekomponovanje’ i ‘upodobljavanje’ lokalne vlasti

Nisu razumeli. Baš kao što je “građanska javnost” godinama “gledala svoja posla” dok je Vučić uzletao na mesto najmoćnijeg političara u Srbiji, tako što se besomučno obračunavao sa ljudima iz Demokratske stranke. Neki od tih ljudi prošli su kroz pravu golgotu, ostavljeni su na brisanom prostoru Vučićeve nemilosrdnosti i upropašteni su im životi, oni se danas kreću kao senke. Drugi su se “nagodili”, a među nagodbenjacima su bili i pučisti iz same Demokratske stranke koji su učinili sve da Tadić izgubi predsedničke izbore. Jer su želeli da budu kalifi umesto kalifa. Danas ih na političkoj sceni Srbije možete prepoznati kao predstavnike “opozicije” koji, da ne trepnu, dele moralne lekcije naširoko, bez trunke griže savesti, a kamoli svesti o sopstvenoj odgovornosti za guranje Srbije u radikalsko blato u kojem se valjamo već deset godina.

No, da se vratimo na 2012. godinu i “prekomponovanje” i “upodobljavanje” lokalne vlasti u Novom Sadu. Oba izraza – jedan koji podseća na muziku, a drugi koji liči na crkveni jezik – zapravo su izmišljeni eufemizmi za nasilno preotimanje lokalne vlasti.

Elem, sednica Skupštine grada počela je 12. septembra 2012. i trajala je ravno 21 sat, uz mnogobrojne prekide, jer su se u zgradi Skupštine, pa i u sali za zasedanje nalazile one neovlašćene “MMA osobe”. Vrhunac zasedanja bilo je glasanje, kada je u skupštinsku salu unet bolnički paravan, kako bi se obezbedila “supertajnost” glasanja. Paravan je donet iz obližnje medicinske ambulante. Što je možda i bilo adekvatno, jer je Skupština grada zaista toga dana više ličila na nekakvu ludnicu. SNS je većinu napravio sa SPS-om, koji je pre toga bio deo koalicije sa DS-om. Deo nove većine bili su i Romska demokratska stranka, u kojoj nije bilo niti jednog Roma, Srpski pokret obnove, Demokratska stranka Srbije i odmetnici iz Dveri. Da, bio je tu i jedan odbornik stranke koja se zvala “Nijedan od ponuđenih odgovora”, a koja se formirala kao stranka vlaške nacionalne manjine (mala digresija: najpoznatiji njihov predstavnik u Beogradu bio je današnji tobožnji nezavisni politički analitičar Đorđe Vukadinović, kojem je iz tih vremena ostao nadimak “Đoka Vlah”, zbog lažnog predstavljanja).

A pre nego što je stupio na dužnost na kojoj je i danas, Miloš Vučević je otišao po blagoslov kod bačkog episkopa Srpske pravoslavne crkve, Irineja. Tada je obećao da će se posebno slaviti gradska krsna slava, što je izazvalo velike kritike, uz argumente da je Novi Sad multikulturalan i multikonfesionalan grad, koji ne pripada samo građanima jedne veroispovesti. Ali, rečeno – učinjeno!

Aleksandra Jerkov, tadašnja predsednica Skupštine grada iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, uzalud je tražila, nakon što je smenjena sa te funkcije, da tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić istraži i javnosti saopšti ko su bili kratko ošišani i snažni mladići koji su se neometano “muvali” po zgradi Skupštine.

Ostalo je historija

I šta je dalje bilo? Što bi rekli: the rest is history. Kao i u slučaju jogurt revolucije, novosadski recept je primenjen “linearno”: ovaj put u svim lokalnim samoupravama u kojima koalicija SNS-SPS nije imala vlast. Metode su bile iste: korupcija, pretnje, ucene.

Kako su izgledali izbori od tada do danas? Onako kako je to najavio profesor Vojin Dimitrijević: nije bilo slobodnih izbora. Vučićevi “naprednjaci” usavršili su do maksimuma mehanizme kupovine birača koje je patentirala prethodna vlast, ali su uveli i “inovacije”: džipove sa “crnim trojkama” bezvratih muškaraca sa konstitucijom MMA boraca, koji su kružili gradovima Vojvodine i Srbije i zastrašivali građane. Uglavnom su delovali “preventivno”, a po potrebi i “konkretno” – po rebrima i bubrezima.

To što smo gledali na lokalu, videli smo i u krupnom kadru, tokom Vučićeve inauguracije za prvi predsednički mandat, 2017. godine. “Ekipa” koju je predvodio mafijaš i ubica pod nadimkom “Velja Nevolja” našla se na licu mesta i brutalno se obračunavala sa građanima koji su mirno protestovali. Brutalno su bili napadnuti i novinari iz četiri redakcije. Tada su bili Vučićeva pretorijanska garda. Kasnije smo od samog Vučića saznali da su od ljudskog mesa pravili ćevape.

Scene iz Novog Sada, od 21. jula ove godine, dakle, jesu užasne, ali ne samo da nisu ništa novo, nego su nažalost odavno postale stalno mesto i know how režima. Ako ćemo ići dalje u prošlost, stvar postaje još logičnija jer je Srpska “napredna” stranka zapravo samo nastavila sa tradicijom koju je baštinila njihova matična partija, Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja. I, da, to su iste te radikalske metode koje su jednom rečju – siledžijske.

Stručnjaci za bezbednost su primetili da je u Novom Sadu policija zajedno s privatnim obezbeđenjem napravila kordon prema građanima koji su protestovali, što, hm, baš i nije po zakonu, ali – opet ruku na srce – za radikale, pardon “naprednjake”, to nije ništa novo. Dapače! Vele eksperti i da bi sektor unutrašnje kontrole u MUP-u Srbije, kao i tužilaštvo, trebalo da pokrenu istragu o celom novosadskom slučaju. Ali kako, kada je ministar policije onaj Aleksandar Vulin, a na čelu tužilaštva Zagorka Dolovac, zvana “nevidljiva žena”? Srbija je, znaju to i ptice na grani, zarobljena država, to jest institucije su potpuno pod kontrolom eSeNeS-a i naročito Vučića.

Za ovih deset godina, međutim, sem pojedinačnih i zaista brojnih građanskih inicijativa, nijedna politička snaga u zemlji nije našla hrabrosti da zaista izađe “naprednjacima” na crtu. Opozicija je uglavnom sistematski prvo uništena, pa potom samouništena, pa se istopila. A i to malo što postoji se tokom zaista brojnih građanskih protesta skrivalo po budžacima. Čega li se stide, sem sebe? I onda su građani po pravilu ostavljani na ledini pendreka Vučićeve policije i parapolicije.

Sličnosti sa vremenom Miloševićevog režima

Analogije nisu baš najbolji način za pronalaženje rešenja za probleme, ali ovo vreme u nekim aspektima ima dosta sličnosti sa vremenom Miloševićevog režima. Sećamo se, mi stariji, kako je Milošević srušen: sinergijom delovanja opozicionih partija, nevladinih organizacija, nezavisnih medija, studentskog pokreta “Otpor”, intelektualaca i pobunjenih građana, koji tada nisu bili ostavljeni na brisanom prostoru, već su se svi zajedno organizovali da pruže otpor i zbace jednu siledžijsku vlast sa grbače. I da, imali su saveznike na Zapadu koji su puno pomogli, i materijalno i infrastrukturno. Jer smo delili iste civilizacijske vrednosti. Jer smo tada na protestima nosili zastave SAD-a, Velike Britanije, Evropske unije, “Ferarija”… Danas, međutim, takvih zastava nema, a više od 80 odsto stranačkih i koalicionih lista za protekle parlamentarne izbore negira genocid u Srebrenici.

Mislite li da je korupcija veći problem od velikosrpskog nacionalizma koji je poharao Jugoslaviju i sanja o tome opet? Mislite li da nacionalizmu nije imanentna pljačka, pa samim tim i korupcija? Nacionalizam je praotac i pljačke, i korupcije, i poništavanja ljudskih života.

Mislite li da vrednosti za koje se zalažete nemaju veze sa organizacijom građanskih protesta? Gorko se varate. I dok je tako, dobijaćemo pendrekom po rebrima i bubrezima – neko ovako, a neko onako. A neko će, od besa i nemoći, nažalost možda i poginuti. Zbog raznoraznih političkih kukavica.

(Al Jazeera, foto: Beta)