„Autonomija“ u rubrici Podsetnik objavljuje stare tekstove dobrih novinara, čisto da se malo svi zajedno podsetimo na našu nedavnu prošlost. Tekst „Prerežirana tragikomedija“ Dimitrija Boarova objavljen je 2. oktobra 1997. godine u nedeljniku „Vreme“.
Iako su srpski parlametarni izbori¹ protutnjali kroz Vojvodinu još pre dve nedelje i mada je opšte uverenje da je, na veliko iznenađenje, došlo do „šešeljizacije“ pokrajine, kad se stvari pogledaju ozbiljnije – još zapravo niko ne zna šta je na njima sve dobio, a šta izgubio. Stiče se utisak da su se u Vojvodini projektanti novog izbornog sistema i stratezi ovogodišnjih izbora u vrhu vladajuće leve koalicije najžešće preračunali, baš zato što je ovde silovanje svih elementarnih demokratskih izbornih rezona bilo najočiglednije.
Kao što je poznato, u sedam izbornih jedinica Vojvodine u kojima je 1.571.000 birača trebalo da izabere 55 republičkih poslanika, na birališta nije izašlo oko 700.000 glasača, a oni koji su izašli izabrali su 21 poslanika sa lista Leve koalicije, 21 iz redova Radikalne stranke, 5 iz SPO, 4 mandata je osvojila koalicija „Vojvodina“, a 4 Savez vojvođanskih Mađara. Nove vojvođanske autonomaše svaki poslanik je „koštao“ oko 30.000 glasova, SPO je morao za svako poslaničko mesto da prikupi oko 20.000 glasova, radikali i SPS-JUL-ND oko 14.000, a Savez vojvođanskih Mađara oko 12.000. Već i ovi osnovni podaci pokazuju koliko su izborni rezultati bili unapred „prerežirani“ i pažljivo projektovani, samo što režija, sa gledišta vladajuće superstrukture, nije potpuno uspela, ili je projekat unapred sačinjen po logici – bolje radikali nego vojvodinaši.
Vojvodina je ovim novim sistemom podeljena na sedam apsolutno nelogičnih izbornih jedinica. Na primer, u istu izbornu jedinicu strpani su Titel na Tisi, Bačka Palanka na Dunavu i Vrbas na Jozefovom kanalu – mada ta tri grada jedan s drugim nemaju i nikad nisu imali nikakve ni geografske, ni bilo kakve druge veze. Zatim je bački Bečej, zajedno sa još nekoliko „kritičnih“ (opozicionih) opština prišabačen banatskom Zrenjaninu (sa kojim stotinama godina nije izgradio nikakvu – ni ekonomsku, ni saobraćajnu, ni bilo kakvu drugu komunikaciju), pa je ova jedinica postala mamutska i u njoj je teoretskih 314.000 birača biralo 11 republičkih poslanika. A u starom vojvođanskom centru Novom Sadu – koji samo kao gradska aglomeracija ima preko 400.000 stanovnika, a gravitira mu oko 1.000.000 ljudi – oformljena je izborna jedinica sa samo 257.000 glasača i njemu je namenjeno tek 9 poslaničkih mesta. Ta bezobzirna „izborna geografija“, simulirana na SPS kompjuterima, prvi je uzrok naizgled „nelogičnih“ izbornih rezultata u Vojvodini.
Drugi među mogućim razlozima takozvanog „izbornog iznenađenja“ u Vojvodini jeste to što je među protivnicima autonomističkog pokreta u Vojvodini postignut čvrst savez u pogledu osnovnog cilja –združeno sahraniti autonomaše pre nego što ponove i uvećaju izborni uspeh sa prošlogodišnjih saveznih izbora (kada su sa listama u samo u dve od sedam izbornih jedinica osvojili 2 poslanička mesta). Napadi na ideju Vojvodine iz Lilićevog, Šešeljevog i Draškovićevog štaba nisu se ni u čemu razlikovali. U stvari, na vojvođanskim mitinzima samo se i napadala koalicija „Vojvodina“, dok su se glavni srpski rivali ovde upadljivo međusobno štedeli i vodili „pozitivnu kampanju“ protiv „separatista i izdajnika“. Koliko je vrhovnoj vlasti bilo znača jno da ocrni vojvodinaše, vidi se i po tome da su čak i Milorada Vučelića pripustili na centralni državni TV dnevnik da nešto u tom smeru otruni (inače je potpredsednik SPS-a, koji nije obavio domaći crnogorski zadatak, za publicitet morao da se bori u nevladinim novinama).
Treći, a verovatno i najvažniji razlog što je koalicija „Vojvodina“ postigla izborni uspeh, koji je mnoge razočarao, nalazi se u njoj samoj, a najverovatnije i u samoj ideji koju zastupaju u „vremenu nežnosti i surovosti“. Na prvi pogled, ova koalicija s pravom može da se pohvali da je od nula mandata, pre četiri godine, stigla do četiri mandata ove godine. Zatim, može s pravom da žali što joj je drugi mandat u Zrenjaninu izmakao za samo 300-400 glasova, što joj je za treći mandat u Novom Sadu nedostajalo samo 700-800 glasova, a za po jedan mandat u Sremskoj Mitrovici oko 1000, u Vrbasu oko 1200, a u Somboru oko 1300 glasova. No, kad se i to sabere, i kad se svemu dodaju i mandati vojvođanskih Mađara – teorijski bi pristalice autonomne Vojvodine osvojile tek svako peto od 55 vojvođanskih poslaničkih mesta u Skupštini Srbije.
Mnogi u Novom Sadu smatraju da je relativno slab izborni plasman koalicije“Vojvodina“ (kad se on uporedi sa neverovatnim usponom „autonomaške atmosfere“) jednim delom uzrokovan nedovoljnom ozbiljnošću ove organizacije – kako njenih lidera, tako i njene koalicione strukture. To potkrepljuju aferom koja je izbila neposredno posle izbora, kada se ispostavilo da je Dragan Veselinov, iza leđa Nenada Čanka i Miodraga Isakova, nekom fantomskom članicom koalicije „popravio“svoju političku težinu unutar trijumvirata. Drugi ističu da je problem upravo u ovom“osamostaljenom“ trijumviratu koalicije“Vojvodina“, koji nije hteo da se oko izbornih lista konsultuje sa „starim autonomašima“ i ni sa jednom od 24 organizacije koje su nedavno potpisale Inicijativu zapromenu ustavnog položaja APV, a sa kojima su se dogovorili da politički sarađu ju. Treći smatraju da nije trebalo kandidovati Isakova za predsednika Srbije i da je ta kandidatura uvredila patnje Vojvođana u Srbiji. Četvrti postavljaju pitanje nije li Isakov, pokušavajući da racionalizuje svoju kandidaturu, ideju Vojvodine spustio suviše nisko, na „nivo regionalizma“, i tako je degradirao na nivo jedne Timočke krajine ili nekih drugih „dolina UŽAS-a“. Peti su spremni da posle ovih izbora batale autonomističku ideju, pošto je ona ideja“civilne Srbije“, „ideja civilnog društva“ – a takvo društvo ovde nije na vidiku.
(Vreme, 2. oktobar 1997)
STUPS: Diplomatija