Skip to main content

DENIS KOLUNDŽIJA: …se, devedesete!

Izdvajamo 30. мај 2023.
2 min čitanja

Fašističko brojanje tuđih krvnih zrnaca

OSAMDESETE: Imam dobrog prijatelja, veliki je on zaljubljenik u muziku. Sve prati što se i danas pod muzikom nudi, sve zna, ali je ipak nekako najviše ostao veran produkciji osamdesetih godina prošlog veka. A tek o tome šta sve zna!

TREND U SVETU: Nije u tome usamljen, štaviše, eno nam se za jun najavljuje koncert u Beogradu benda koji je obeležio tu dekadu, i baš ništa nakon toga. Po svetu se već godinama uredno organizuju koncerti, čak i turneje, na kojima odavno zaboravljeni, a danas muzički nevažni, pokušavaju da iscede još koji evro od stare slave.

KAKO KOME: Zainteresovanih da se vrate u to doba života/mladosti, očito ne manjka: jednima na tim iventovima sleduje preko potreban ukus nostalgije, drugima nimalo gorak ukus profita.

TRENDUJE: Kod nas pak već dugo trenduje nostalgija za jednom drugom epohom dvadesetog veka: devedesetim. Jesmo fakat vasksrli političare iz te decenije – ultimativno najodvratnije u modernoj povesti – i dalje živimo posledice njenih ratova, no, ako je za utehu, barem nije svima sa tadašnje estrade uspeo rivajval. Svima im je zajedničko to što profitabilnost od takvog prizivanja prošlosti ne izostaje.

PONOVO: Proverio sam, nema ni tri meseca kako sam na ovom mestu pisao o grafitima u Kisaču koji su pozivali na ubistvo Slovaka. Etiketiranje pripadnika nacionalnih manjina, to fašističko brojanje tuđih krvnih zrnaca građana, taj užasni manir koji je obeležio devedesete i mnoge naterao da se maknu od takve mantre i promene sredinu, nije, ispostavilo se, bio izolovani incident.

SUMNJIMVCI: Očito, bilo je samo pitanje dana kada će neka druga nacionalna zajednica, čiji su pripadnici odveć dugo ravnopravni građani Vojvodine, biti targetirana kao (večiti) sumnjivci, koji ovde normalno žive i rade, i sve im, je li, pruža ova država, ali, ovamo, joj, naravno, ne žele dobro i jedva čekaju priliku da joj naude.

MARINIKA: Džaba sad istorijska podsećanja na to da je Srbima omiljena kraljica bila – Rumunka. Džaba i to što zaista postoji kod Rumuna izreka „da Rumunija oduvek ima dva dobra suseda: jedan je Srbija, drugi je Crno more“ (ja znam za verziju da nikad u istoriji nije ratovala sa ta dva suseda), no to sve postaje nevažno, svemu uprkos, kada, po rođenju, jedna pripadnica tog naroda, slučajno se zove Marinika, umisli da kao građanka ove države zadržava svoje pravo da se usprotivi nepočinstvima aktuelne vlasti u Srbiji.

„PRAVILO“: Nacionalne zajednice u ovoj državi dobre su samo kad se bave sopstvenim problemima, i kad, dakako, lojalno ćute o onim koji tište bukvalno svakog ko živi unutar granica ove zemlje. Ako se ogreše o to „pravilo“, dovoljno je onih koji će im to zameriti: nekad su to političari, nekad pevačica stasala, gle, baš tokom devedesetih.

OBABEZNA ĆUTNJA: Vaše je, dakle, samo da plaćate porez. Kao i svi drugi građani. Ali i da ćutite. Nemo’ da prizivamo sankcije za neposlušne iz devedesetih! Znate gde vam je matica, znate na koliko sendviča možete da računate. Možda nam je Rumunija sused s kojim nikad nismo ratovali, ali ne računajte na više od jednog sendviča. Uz to ide i pesma, džabe.

(Autonomija)