Ko još ne pamti burne reakcije na usvajanje grba (2002.) odnosno zastave Vojvodine (2004.) i sveobuhvatno zgražavanje – počev od toga ko ih je predložio, preko upitnih motiva za njihovo predlaganje i usvajanje, sve do estetike samih znamenja.
O poslednjem bi se dalo i danas štošta reći i dodati. Da su rešenja mogla biti bolja/lepša, trebalo je. Ali, da se ne lažemo, i da se u tome nekako uspelo, učtivo je pretpostaviti da to ne bi ni za jotu umanjilo osporavanje i poništavanje koje su ti simboli Pokrajine doživljavali od svog usvajanja. I koje nikako da utihne.
Onolika tupava vriska o separatizmu, neustavnosti i šta ovi u Vojvodini hoće, uspela je, međutim, da zaseni sve ono što ti simboli zapravo simbolišu i čega u njima ima, odnosno nema.
Zastava iz 2004, ako ste zaboravili, u osnovi ima srpsku trobojku, sa širim plavim poljem u kojem su tri zvezdice – predstavljaju „Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka“ (podseća na zastavu EU a time implicira i težnje kao članstvu u Uniji), dok grb iz 2002. ima tri polja koja , kao i zvezdice na zastavi, simbolišu isto toliko istorijskih regiona Vojvodine (na njima su Sveti Pavle, zlatni lav i jelen, pa je taj grb kolokvijalno nazvan „Sveti Pavle i dva piva“ ).
Dakle, nedvosmislena pripadnost Republici Srbiji, težnje ka članstvu u EU, geografija, istorija – sve to proizilazi iz simbolike simbola.
U/na njima, objektivno, nema ničega što bi bilo kog građanina Vojvodine sprečilo da ih ne zavoli, taman posla da ih zamrzi, i da sa njima vremenom ne izgradi emotivni odnos. Druga je stvar zašto do toga kod dobrog dela građana nikad nije došlo; razlozi su poznati.
Ispostavilo se, međutim, da je baš ono čega u tim simbolima nema, pre nego čega ima, tiho čučalo u korenu zapravo čitave hajke na njih, Skupštinu Vojvodine i njene poslanike i pojedine političare.
Videlo se to 2016. kada je SNS preuzeo vlast u Pokrajini – već u septembru te godine Skupština Vojvodine usvojila je odluku o izgledu i korišćenju simbola i tradicionalnih simbola AP Vojvodine. Odluka se temeljila na odredbi Statuta AP Vojvodine, donetom 2014. nakon što je Ustavni sud proglasio neustavnim 2/3 odredbi iz najvišeg pravnog akta Pokrajine iz 2009. godine, po kojoj je Vojvodina uz postojeće, one iz 2002. i 2004, dobila i tradicionalne simbole.
Postojeća znamenja nekako su uspela da opstanu i u upodobljenom Statutu iz 2014. – nije da nije bilo onih koji su bili za njihovo brisanje ali do toga, biće, ne bi ni došlo čak i da je za tako nešto u to vreme postojala dovoljna podrška.
Vladajućoj garnituri nakon 2016. distinktivnost u tekstu Statuta koja se odnosi za znamenja savršeno je legla da istaknu svoju deklarativnu distiknivnost u odnosu na one prethodne i njihovu operisanost od poštovanja tradicije: postoje, dakle, tradicionalna zastava i grb, za koje smo se mi oduvek zalagali, i postoji ovo nešto od naših prethodnika, neka novovremenska izmišljotina koja samim tim nema uporište u našoj tradiciji, tj. istoriji. Čisto da se zna razlika.
Ako ste zaboravili, tradicionalna zastava AP Vojvodine jeste tradicionalna srpska trobojka, dok je tradicionalni grb – tradicionalni grb iz 1848.
Za novu ali, je li, tradicionalnu zastavu, tako, izabran je steg jedne nacije, a za grb, takođe tradicionalan, grb iz važnog istorijskog perioda za jednu naciju u Vojvodini. Taj (jedno)nacionalni karakter znamenja – to je upravo ono što je nedostajalo starim, a stvari savremenim simbolima Vojvodine. Sa kojima je svako ko nije slušao propagandu mogao lako da se identifikuje.
Vojvodina je nekako baš nakon te 2016. ušla u fazu idiličnih međunacionalnih odnosa – odjednom niko nikoga više nije napadao i tukao, potpisani su koalicioni sporazumi, rođena su nova prijateljstva u politici, domaćoj i spoljnoj.
Kako-tako ostala je multinacionalna, ali političkom voljom više nije bila svačija podjednako. Postala je samo nečija. I na to su, naprasno, svi pristali, kao da su jedva dočekali. Kome nije bilo jasno, mogao je da pogleda čija se tradicija baštini u simbolima i, samim tim, ko ovde zapravo mora da ima glavnu reč.
Ili da zaviri u odluku o utvrđivanju i svečanom obeležavanju datuma od pokrajinskog značaja, koju je vojvođanska skupština usvojila 2018. godine.
Koji su to, dakle, datumi od pokrajinskog značaja?
-25. novembar, povodom dana kada je 1918. godine Velika narodna skupština u Novom Sadu proglasila prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji;
-15. maj, povodom Majske skupštine održane u Sremskim Karlovcima, 13. i 15. maja 1848. godine, na kojoj je proglašeno stvaranje Srpske Vojvodine;
Da se motivi predlagača ne bi dovodili u sumnju uveden je i treći datum od pokrajinskog značaja – pazite sad – 10. decembar, Međunarodni dan ljudskih prava, dan kada je 1948. godine potpisana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima!
Evo, sada, srećom, u ovoj državi ima ko da obeležava 10. decembar jer se inače tog dana niko ne bi setio. Sva je prilika da predlagači nisu mogli da pronađu bar jedan datum koji bi bio zajednički za sve nacionalne manjine u Vojvodini, a ovaj se učinio nekako pogodnim – ono, ljudska prava, prava nacionalnih manjina, mi to sve poštujemo, multikulti, az a szép, az a szép, tancuj, tancuj, vykrúcaj, kapirate?
Da su hteli, mogli su poslanici prihvatiti predlog LSV-a da među važne datume iz vojvođanske istorije bude uvršten i 31. jul 1945. godine – kada je Skupština izaslanika naroda Vojvodine donela odluku da Vojvodina kao autonomna pokrajina uđe u sastav federalne Srbije, jedne od federalnih članica tadašnje Jugoslavije – ali tu je očito antifašističko-partizanski karakter praznika bio sporan. Pa zar je trebalo da ga usvoje i da, daleko bilo, ispadne da se na teritoriji današnje Vojvodine ipak dešavalo nešto između 1918. i 2018?!
Nikom, naravno, nije palo na pamet da se izabere datum podjednako važan za sve, baš za sve, koji danas žive i koji su poslednjih bar 200 godina živeli na ovim prostorima, a koji je istovremeno lišen i ideološkog i nacionalnog karaktera. I još da taj datum bude skopčan s poduhvatima bez kojeg Vojvodina nikad ne bi bila ni plodonosna, ni uređena, ni dosta vremena i bogata, pa ni za sve otvorena – da nije bilo isušivanja močvara i izgradnje stotina kilometara kanala i nasipa, prevodnica, ustava, uz napore nebrojeno posvećenih inženjera vodoprivrede.
Šta bi bilo da se kao Dan Vojvodine ili kao najvažniji vojvođanski datum – ili jedan od važnijih, ako baš mora tako – obeležava 6. maj, kada je 1802. Francov (Veliki bački kanal) dobio upotrebnu dozvolu? Ili, 27. novembar, kada je 1977. zvanično počeo da radi Hidrosistem DTD? Da li bi uopšte bilo potonjih istorijskih događaja da se braća Kiš nisu prihvatila posla izgradnje kanala kroz srce natopljene, komarcima prenaseljene Bačke? Zar je toliko nevažno ono što je Nikola Mirkov ostavio iza sebe? Koliko bi još života bilo uzeto, koliko nemerljive štete dodatno pričinjeno da vremenom nisu izgrađeni nasipi duž ćudljivih reka?
Umesto toga, dobili smo hrpu datuma po principu da svi budu namireni i da i nadalje idila bude prisutna: pored ova tri koja su, kao, od pokrajinskog značaja (od kojih su dva jako važna većinskom narodu), priznati su i praznici nacionalnih manjina ali, avaj, samo onih čiji su jezici u službenoj upotrebi u radu organa AP Vojvodine a koje te praznike i ovako obeležavaju – mađarske (20. avgust, dan Svetog Ištvana), slovačke (10. avgust, kada se održavaju Slovačke narodne svečanosti), hrvatske (16. oktobar, dan kada je rođen ban Jelačić), rumunske (1. decembar, dan kada je proglašeno ujedinjenje Rumunije) i rusinske (17. januar, dan kada je počelo naseljavanje rusinskih grkokatoličkih porodica na tadašnju pustaru Veliki Krstur).
Tako, sada lepo svako ima svoje praznike. Sada svako ima i svoje zastave, svoje grbove, tradicionalne ili ne. Sada svako ima taman onoliko Voše koliko da ona više (nikada) ne bude svačija.
Autor je novinar. Zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Cenzolovka. Piše za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i portal Američki izbori. Živi u Novom Sadu.
STUPS: Bestijarijum