Sila stranaca koji su došli u Srbiju, uglavnom u Beograd ali ih je bilo i u Novom Sadu, čak ni pred tv kamerama nisu krili zbog čega su se, naime, odlučili da upravo kod nas dočekaju Novu godinu: uz već standardno najbolji provod+dobra hrana+lepe žene, presudno im je ipak bilo to što ovde nema restriktivnih antikovid mera kao u njihovim matičnim državama.

Ima i kod nas tih nekih mera, ali – samo na papiru, da se ne lažemo. Tamo pak gde se sve što je od mera u borbi protiv kovida uvedeno primenjuje, naplaćuju bome paprene kazne za nenošenje maski, nevakcinisanima se ograničava kretanje, javni dočeci Nove godine su, logično, pootkazivani. Zeleni digitalni sertifikat je, bio i ostao, tek dokaz o obavljenoj vakcinaciji, nikakva apsolutna zaštita od zaražavanja, pa ni od prenošenja. Ipak, dovoljan je za prelazak granice obećane zemlje.

Uoči dočeka, po društvenim mrežama već su krenule da padaju opklade kada će nas strefiti novi talas zaražavanja. Sa svim uspešnim nastojanjima da se postojeće mere ismejavaju gde god je to moguće, i u kombinaciji sa potrebom velikog broja ljudi da, barem oko Nove godine, koliko-toliko normalizuju novu nenormalnost koju žive, pa kud puklo da puklo, više nije pitanje hoće li biti n-tog talasa, već kakav će ZAISTA biti.

Na početku treće (!) godine pandemije bilo bi odista sumanuto očekivati da će se ljudi, posle toliko vremena, ponašati u potpunosti u skladu sa epidemijskom situacijom: sve više se to svodi na poštovanje onih mera koje su zapravo najbezbolnije – pranje ruku i apstiniranje od lizanja gelendera. U najboljem slučaju. Vratilo se rukovanje, grljenje, pa i ljubljenje pri susretima. Maske – nose se samo tamo gde se to izričito traži, mimo toga – jako retko. Kovid osvešćeni i dalje gledaju da izbegavaju baš velika masovna okupljanja, ali ona manja – pa, zašto da ne? Ko i dalje tome može u potpunosti da odoleva?

Pa i – odlasku na proteste. Na onim nedavnim, inicijalno i za deo/dosta njih pokrenuti zbog usvajanja Dva Sporna Zakona, tokom izveštavanja video sam poznanike za koje znam da kovid, i pored primljenih vakcina, i dalje smatraju opasnošću i gledaju na sve načine da ne čačkaju mečku bez preke potrebe: u protekle dve godine napropuštali su se, istina nerado, svirki i drugovrsnih javnih okupljanja, baš kao i ja, sve u rok pandemije.

To su isti ljudi koji su se, kao i ja, znali uznemiriti do besa kada vide da vlast, usred pandemije a uprkos sve dužoj listi preminulih, poziva ljude na izbore ili javne skupove, na kojima se uglavnom niti poštuje distanca, niti se nose maske. Kada se organizuju festivali i na njima obećavaju rigorozne kontrole prisutnih (ma, kako da ne!), pitaju se – zašto, pobogu?! Gledaju s nevericom i ne znaju na koga više da se ljute – da li na one koji sve to organizuju ili na Krizni štab koji uporno, recimo to najblaže, nema petlju da se uozbilji. Gledaju s nevericom kako se, svemu oko nas uprkos, život po svaku cenu nasilno vraća na pre-kovid podešavanja. Ali sad, jbg, svako mora da snosi svoj rizik.

Rekoh, deo/dosta njih je na proteste krajem novembra i početkom decembra, a nastavljeni su i na početku ove godine, došlo jer su u usvajanju Dva Sporna Zakona pročitali nameru da se kompaniji Rio Tinto pozlati put do početka eksploatacije rude jadarita, a koji sadrži i famozni litijum. Deo njih, opet, držao je blokadu raskrsnica, mostova i autoputeva, i opet bi, videvši u tome novi, ko zna koji po redu povod za protest protiv aktuelnih vlasti. S krajnjim ciljem da joj zauvek vide leđa.

Pandemija jeste napravila, i još u tome vala uspeva, pravi dar-mar u svetu: mnogo toga je silom prilika moralo biti ukinuto, usporeno, odloženo, prilagođeno. Dobili smo, a da to ni najmanje nismo priželjkivali, jedan novi, vrli svet koji tek na mahove, i to vrlo nategnuto, podseća na onaj stari.

Međutim, sve to kod nas ni malo nije imalo uticaj na procese zbog kojeg su ljudi, na kraju krajeva, nedavno i izašli na ulice: niti je Rio Tinto potpuno zaustavio ovdašnje operacije, niti ima nameru, a time i prestao da otkupljuje kuće i imanja na planiram eksploatacionim poljima, niti je vlast prestala da zloradi sve ono kako i inače zloradi proteklih deset godina. Pa i to da usvaja zakone koji se sumnjiče da su na nepopravljivu štetu države i građana.

Ostati kod kuće i sačuvati život ili možda i ugroziti sopstveni život/zdravlje radi života i zdravlja, mnogima se učinio kao ipak lažan izbor. Držati se kao i dosad slepo svih preporuka a istovremeno izaći na ulicu, samo naizgled ne idu ruku pod ruku – time se zapravo poručuje da cilj više ne može biti kako sve ovo preživeti, već kako i u kakvim ćemo uslovima živeti i nakon preživljavanja.

Odlazak na neku svirku ili festival nekom možda jeste vredan rizika po zdravlje jer u tome postoji nešto vredno rizika – žudnja za normalnim životom bez koje, siguran sam, većina misli da život u pandemijskim uslovima čini besmislenim. Isto važi za bilo koje drugo javno okupljanje, you name it.

Izbegavanjem odlaska na takav događaj ne bi, međutim, sprečilo njegovo održavanje – ili bi eventualno do toga ipak došlo ukoliko bi baš svi poslušali razum i ostali kod kuće. U trenutku bi to vratilo onaj dobro poznati osećaj nenormalnosti, kakav nas prati već dve godine. Naposletku, da li bi to bila propuštena svirka, ili festival, ili samo odložena prilika, poput odložene turneje, za bolja vremena? Okej, samo još da ti muzičari preteknu…

Kod učesnika protesta, pak, uprkos razumu na koje se već dve godine pozivaju, preovladao je osećaj da vremena za gubljenja – nema. Pandemiji, riziku od zaražavanja, sebe i sebi dragih, uprkos. Da ako to ne bude SAD, već sutra će biti prekasno. Muzičari će se možda jednom vratiti na festivale, ovakvi ili onakvi, matori i kilavi, ko mari, ali šteta koja u međuvremenu može biti načinjena – ljudima, društvu i prirodi – teško da ikada može biti nadoknađena.

Kad je ulog šta sve od naših života, nas koji smo iz nekog razloga ostali ludački uporni u tome da ovde ostanemo da živimo, u nekoj skorijoj budućnosti može da napravi neki rio tinto, neka druga prljava industrija, fabrika ili rudnik, pa i određeni političari, koliko može da bude važno u ovom trenutku vremena ostati bezbedan od zaražavanja, sposoban za preživljavanje? Je li to taj motiv vredan rizika, drugačiji posve od onoga na koji smo pristali da bismo posle svega što nas je snašlo odslušali bend koji, zapravo, i ne volimo previše?

Ne manifestuje se briga za očuvanjem života samo totalnim odricanjem od života na kakvog smo navikli do pre dve godine, e samo da bismo izbegli udar pandemije, kakvu god njenu posledicu osetili. Ne, ona, ta briga, ta volja, dobacuje mnogo dalje, optimistički u vreme kada će pandemija, ako ne i do kraja, biti barem nešto krajnje sporedno. O čijim posledicama makar medij neće redovno izveštavati, ako me razumete.

I jeste paradoksalno sve to izgledalo na tim protestima – među onima koji su se dosad toliko čuvali od zaražavanja, odista retki su nosili maske, nisu držali distancu, a video sam i da je palo nekoliko baš srdačnih susreta. Pa ovi koji su, svemu uprkos, pohodili koncerte, festivale, i svakovrsna druga javna okupljanja, a našli su se na meti kritika, sad su komotno mogli da seire: hej, pa vi sad to isto činite?

I njima bi zvučalo, naravno, neubedljivo ako bi im neko rekao da su ljudi došli na proteste s ubeđenjem da su okruženi istomišljenicima, onima koji su se i dosad čuvali, i od kojih, dakle, ne preti značajnija opasnost.

Pa i da postoji, ta opasnost sigurno ne može biti gora od one koja se već neko vreme s pravom zlosluti, od koje svoje ostatke od života nećemo moći da sačuvamo nošenjem ma ni deset maski na licu, a pogotovo ne samoizolacijom i poštovanjem svih mera. Od ljudi sa protesta dosta jasno se čulo: je li previše malo nenormalnosti u nenormalno doba u borbi za ukus normalnog života? I, naravno, slobode.

(Slobodna reč)