HIT: Već godinama čekam da neko odavde objavi prepev čuvenog hita Green Daya „Probudite me kad septembar prođe“ („Wake me up when september ends“) i da u verziji na srpskom, za početak, u nazivu pesme septembar bude zamenjen martom.

NEPODNOŠLJIV: Već neko vreme taj je mesec vraški nepodnošljiv, i to ni kalendarski početak proleća ne može da ublaži. Mesec prisećanja na tragične datume iz prošlosti, na smrt, razaranje, progone i osećaj gubljenja budućnosti. I, da, kod i dalje zaluđenika – na fizički odlazak nekog ko je svemu tome bio zajednički sadržalac.

SEĆANJA: Čak i da se niko nije setio da od njih napravi tradicionalne komemoracije, pojedine datume teško da bismo zaboravili. I dalje su isuviše snažna i traumatična sećanja i iskustva, a ima i do toga da uvek postoje oni koji, i mimo marta, osećaju potrebu da nas na njih podsećaju.

1939: Nemci su 1939. započeli rat koji je odneo milione žrtava, među njima i veliki broj na prostorima Jugoslavije. Ni trideset godina posle toga, 300.000 građana SFRJ, retko ko bez jakih emocija prema minulom ratu, otišlo je na tzv. privremeni rad u Nemačku. Mnogi od njih ostali su za stalno.

POJAM: U školama je nastavljeno da se uči o nemačkom agresoru, o streljanju u Kragujevcu i svim ofanzivama. Komemoracija je bilo koliko hoćeš, ali se sa vrha nije, čak ni na određene datume a ni mimo njih, manipulisalo emocijama, nije se podgrevala mržnja prema Nemcima i Nemačkoj: naprotiv, Nemačka je (i) tada predstavljala pojam idealne države, i malo ko nije želeo, koliko god da je pobeđivao na „Tito-revolucija-mir“, da je poseti; moguće i da se tu jednom nastani, svakako ne privremeno.

JESTE: Realno, da li je zbog onoliko mrtvih, ranjenih, po silnim logorima zatočenih i usmrćenih bilo razloga za vekovno neprijateljstvo sa tom zemljom? Jeste. Nikom sećanja, pa čak i emocije nisu mogle biti zabranjene – štaviše, podsticane su – ali su i stvarnost i potrebe dobile na važnosti.

1999: I da nekom to padne na pamet, teško da bi uspeo u nameri da građane natera da izbrišu sećanja na jednu drugu godinu koja se završavala s 9, 1999, i njen mart, njen april, maj i početak juna.

KOME: Godišnje komemoracije tim povodom više nisu usmerene čak ni na sve one koji im prisustvuju – nije ni morao da bude potpisan nekakav sporazum o odlasku „naših ljudi“ na rad u Nemačku i zemlje EU, sami su to brojni učinili bežeći bukvalno odavde, ne privremeno već – zauvek, pa i među njima sigurno i srodnici onih koji pohode komemoracije svakog marta. Koja nisu tek podsećanja da određeni datum.

GRADIVO: Na Kadinjači, Sutjesci, Neretvi, u Šumaricama… uvek se jednom godišnje govorilo o datumima zbog kojih su ta mesta postala istorijska. Služilo je da se utvrdi gradivo, da sećanja ne minu, i krene dalje. Pa i u istu tu Nemačku.

JOŠ: Nama pak jednom godišnje nameću da se nikud ne mičemo, i još kad bi moglo da zauvek traje jedan te isti mart. Da se od toliko smrti ne setimo da postoji i život.

(Autonomija)