SAVET: „Na koji salaš da odvedem prijatelje iz inostranstva?“, često je pitanje koje dobijam od kolega koje nisu iz Vojvodine. Ceneći kolegijalnost, a i bez toga, jer sam  iz Vojvodine, spremnost da se pomogne takvom vrstom saveta biva pitanje ponosa.

POTPITANJA: Jesu me kolege, čak i iz VOICE-a, prepoznali kao nekoga ko je kadar da znalački preporuči mesta s dobrom hranom širom Vojvodine, pa na ovakva uobičajena pitanja rado odgovaram najpre serijom potpitanja: kakav salaš, kakva hrana, koji deo naše Voše?

PONEŠTO: Daleko sam ja od eksperta po tom pitanju, ali, zahvaljujući stažu, znam ponešto i o toj temi. Učio sam od iskusnijih kolega, učio sam i od većih gurmana od sebe, ali je svima njima, sad to shvatam, bila zajednička ljubav prema Ravnici.

STEREOTIPI: Traženje preporuka za „neki salaš“, doživljavao sam kao priliku da kolege sa svojim gostima upoznaju Vojvodinu, ali i da, dakako, ne zaborave šta im je sve servirano na astalu. Ako nešto znam, znam da je Voša „više od dobre hrane“ i da ima mnogo toga po čemu takođe može biti nadaleko prepoznatljiva, ali isto tako znam da s promenom stereotipa obično ide veoma teško.

PUT: Put do pakla, kaže izreka, popločan je dobrim namerama. Svaki put do salaša s dobrim ambijentom i još boljom hranom, po mojoj preporuci, bio je iz dobre namera, ali ipak kao nesvesna posledica suženih pogleda.

SPOZNAJA: Kolege iz Agrosmarta su mi donekle otvorile oči. „U poslednjih par godina popularizovali su se salaši kao restorani ili prostori za proslave, što je apsurdno jer oni pravi salaši odumiru. Ti salaši obiluju raskošnošću i restauiranim predmetima sa salaša, od kojih su neki veoma moguće došli baš sa onih napuštenih.“

TERAPIJA: Niko, dakle, sve ove godine od mene nije tražio da poseti pravi salaš, već tek ugostiteljski objekat koji je nikao na prostoru nekadašnjeg salaša. Oni koji pak imaju takve prohteve, pričali su mi iz prve ruke, nisu hedonisti već poklonici tzv. radnog odmora: rada na nekom imanju kao vid terapije za užurbani, stresni život u gradu.

TEKOVINA: Čak i takvima, u svojevrsnim „rajder listama“, obavezno bi se nalazilo pitanje – ima li salaš struje i vode? Težak rad, to je ok, ali ipak ne želimo da se lišimo tekovina civilizacije: da se nakon napornog rada istuširamo, a onda proverimo inboks, pročitamo vesti, ili, prosto, osušimo kosu fenom.

STRUJA: Od onoga što je danas u Vojvodini preostalo od pravih salaša, mnogo njih se suočava upravo s problemom koji, više od reakcije mogućih istresiranih gostiju, zadaje ozbiljne muke salašarima, onima koji, svemu uprkos, na svojim imanjima žele da ostanu. Struja, bokte!

RAZLOZI: I tu su sad razni razlozi zašto je činjenično stanje takvo kakvo je, zašto do danas istinska salaška imanja nisu priključena na eletkroenergetsku mrežu. Suština je da će, prisiljeni da muzu krave u mraku, i ono malo entuzijasta poželeti da zapeva „hej, salaši, bome vam opet neću doći.“

ĐULIĆI: „Ravnica će procvetati naša…“. Hoće, ako se tu računaju novi ugostiteljski objekti sa salaškim šmekom. Oni drugi, koji zadržavaju salašarsku tradiciju, spremaju se da uvenu.

(VOICE Newsletter, foto: Agrosmart)