GUBITAK: Srbija je između popisa 2002. i 2022. izgubila čitav jedan Marsej stanovništva (oko 850.000) – sa 7.498.001 broj stanovnika pao je na 6.647.003 – dočim je Vojvodina pre 20 godina imala 2.031.992 a danas 1.740.230 stanovnika. Mnogo gore stoje stvari kad se sagleda samo period između popisa 2011. i poslednjeg: država je ukupno izgubila više od pola miliona stanovnika, Vojvodina – blizu 200.000. Sve se to odrazilo na pad brojnosti većine nacionalnih zajednica.

RAZLOZI: Stručnjaci će, dabome, objasniti da je to posledica negativnog prirodnog priraštaja ali i migracija. Pre nekoliko godina Eurostat je saopštio da Srbiju godišnje napusti oko 50.000 građana. Dosta njih zahvaljujući posedovanju mađarskog i hrvatskog pasoša, koji im garantuje neograničen boravak u EU.

IPAK: Jedna popisna kategorija, ipak, konstantno beleži ekspanziju: „nepoznati“. Broj građana u toj kategoriji za 40 godina udesetostručio se – od 33.498 1981. godine do fantastičnih 322.013 u 2022, od kojih je 73.433 u Vojvodini! Na poslednjem popisu, barem, u „nepoznato“, objašnjavaju državni statističari, uključena su lica „za koja nije prikupljen odgovor na pitanje o nacionalnoj pripadnosti, i lica za koja su podaci preuzeti iz adminstrativnih izvora. Deo njih, tvrde statističari, u trenutku popisa živeli su i radili u Srbiji. Formalno, verovatno je tako.

DŽEDAJI&CO: Među njima je, inače, i 7.575 lica od kojih je na pitanje o nacionalnoj pripadnosti dobijen odgovor koji se ne može smatrati nacionalnim izjašnjavanjem“: to su svi oni džedaji, vanzemaljci, marsovsci, klingonci, hobiti, liliputanci, apači, pankeri, šišarke, pokemoni, vampiri i ini.

PRAVO: Još jedna kategorija, „nisu se izjasnili“, takođe beleži ekspanziju iz popisa u popis: od 2002. u čitavoj Srbiji taj broj je narastao sa 107.732 na 136.198 građana (sa 1,4% na 2.05%), u Vojvodini sa 55.016 na 70.339 građana (sa 2,7% na 4.04%). U 2011. pak nacionalno neizjašnjenih je bilo 160.346 (2,3%), a u Vojvodini 81.018 građana (4,2%).

DECA: Stručnjaci će za „nesvrstane“ reći da su to verovatno u najvećoj meri deca iz mešovitih brakova. Moguće. Nije da se i dalje ne sklapaju mešoviti brakovi i da se u njima deca ne rađaju, ali, svejedno, otkud stalno toliki rast?

BUM: Ne čudi previše da su „nesvrstani“ doživeli „bum“ između 1991. i 2002, baš nekako nakon dekade koje su obeležili brojanje krvnih zrnaca, ratovi, prisilna iseljavanja i druga ludila, i neki su se sami sklonili u anacionalne popisne kategorije – svejedno da li među marsovce i džedaje, ili među „nesvrstane“. Mnogo njih sigurno iz svojevrsnog protesta, ne želeći da ni u toj imaginarnoj ravni imaju išta sa uzrocima i posledicama odvratnih devedesetih. I svima onima koji sa tim nemaju ama baš nikakav problem – štaviše, i te kako su spremni za reprizu.

DISTANCA: Ako je možda preterano i neutemeljeno reći da je nacionalno nesvrstavanje ili čak otvorena sprdnja s tom kategorijom svojevrsno distanciranje od ludila devedesetih i njenih „vrednosti“, činjenica je da će zbog njihovog izbora – da tu dodam uvećan broj Jugoslovena! – još mnogo žuči biti proliveno među onima koji danas onoliko cmizdre nad rezultatima popisa jer isključivo brinu o manjku potencijalnog „topovskog mesa“. Za neke buduće ratove.
Malo li je?

(Autonomija)