Prvi poziv. Drugi poziv. Treći poziv.

Četvrti poziv. Peti poziv. Šesti poziv nadležnima.

Sedmi poziv. Osmi poziv. Deveti poziv.

Onda i deseti. I jedanaesti. Pa dvanaesti poziv.

Trinaesti poziv. Četrnaesti poziv. Petnaesti poziv.

Šesnaesti poziv!

Sedamnaesti poziv. Osamnaesti poziv. Devetnaesti poziv.

Dvadeseti poziv. Dvadeset prvi poziv. Dvadeset drugi poziv.

Dvadeset treći poziv. Dvadeset četvrti poziv.

Dvadeset peti. Dvadeset šesti.

Dvadeset sedmi poziv.

Isti vapaj svaki put, svakim pozivom nadležnima u Bačkoj Palanci, još od 19. jula: Ljudi, uklonite kablove pod naponom sa ulica, opasno je, neko će da strada!

Džaba toliki pozivi. Džaba upozorenja.

Da je iko odreagovao makar i posle trećeg poziva, ne bi od strujnog udara stradao čovek 22. jula, ispostaviće se, deda-teča trinaestogodišnjeg dečaka koji je na isti način preminuo devet dana kasnije.

Dve tragedije u jednoj familiji.

Tri puta su protestovali gnevni građani nakon ovih tragedija: i zbog neempatičnog i bahatog predsednika Opštine, nepomenika koji je pred novinarkom doživljenu prozivku za odgovornost za smrt sugrađana pokušao da kompenzuje agresivnošću; i zbog nadležnih koji su ma i bez ijednog poziva građana, i bez svih onih silnih poziva komšije sad u crno zavijene porodice, bili svesni u šta su se nakon razorne oluje pretvorile bačkopalanačke ulice.

A bilo ih je ravno dvadeset sedam. Poziva. Nadležnima. Da reaguju.

Da uklone opasne strujne kablove. Da spreče tragediju. Tragedije, tačnije.

Pogrebnoj službi verovatno su bila dovoljna samo dva.

Poziva.

Da se jave.

(Autonomija, foto: N1)