Pad nadstrešnice u Novom Sadu, 1. novembra 2024. godine. Stradalo šesnaest osoba i jedna teško povređena. Protest dan posle. Mirni skup pred Železničkom stanicom šetnjom se seli pred zgradu gradske kuće, gde poprima i nasilni karakter.

Ubačeni elementi ili ne, to sad nije važno. Tri meseca posle, 2. februara, održan je prvi veliki skup solidarnosti pod nazivom “1. 2. na tri mosta”. Nekoliko desetina hiljada ljudi iz čitave Srbije dolazi u Novi Sad na protest solidarnosti sa građanima uz pet zahteva koje su sročili studenti u blokadi, a koji se tiču odgovornosti ne za tragičan slučaj, nego za ubistvo.

Na prvu godišnjicu za Novi Sad se kretalo peške, čak i iz Novog Pazara. Zahtevi su ovoga puta pretočeni u zahtev za vanrednim izborima. Najveći komemorativni skup, barem u Novom Sadu.

U međuvremenu niz protesta, kako ispred suda, gde je traženo oslobađanje novosadskih aktivista, niz sukoba, kako sa policijom, tako i sa SNS batinašima i, konačno, na drugu godišnjicu još jedan veliki komemorativni skup pred Železničkom stanicom. I prvi, tehnički gledano, neprotestni jer korumpirana vlast je pala.

Novinarka Radija 021 Dragana Prica objašnjava da su u te dve godine Novosađani prolazili kroz školske faze gubitka, ističući da je najkraće trajala prva, “negiranje”, a najduže druga – “bes i ljutnja”.

– Na svakom uglu grada bilo je osetno tužnije, ljudi su se ređe smejali, događaji koji su organizovani nisu privlačili toliko posetilaca, a i kad su odlazili na neke “zabave”, grizla ih je savest što se provode – ističe ona i dodaje da su ljudi bili spremni na najmanji poziv da izađu na ulice.

Posebno naglašava izborni dan i noć jer tad je, kaže, ovom gradu i njegovim građanima pao ogroman teret sa leđa: “Nikad ranije nisam videla toliko radosti na jednom mestu.”

Književnica Andrea Popov Miletić napominje da su mnogi Novosađani protestima podredili svoje živote, izgubili vreme, zdravlje, svakodnevni život, radost. Gurao ih je osećaj da nisu sami i da zahtevi nisu ispunjeni. Ističe da su se nakon pobede Studentske liste na izborima osmesi i nada vratili u grad.

– Najpre je bilo teško poverovati da ćemo se osloboditi zla, nije se odmah lako disalo, nepoverenje i trauma su duboki, nešto kao PTSP koji ne dozvoljava da se mnogo opustiš i od srca raduješ pobedi – objašnjava ona.

A onda se krenulo u male, ali važne korake čišćenja grada, kao i u traženje pravde i zahtevanje da institucije funkcionišu. Ukazuje, međutim, da je grad i dalje razrovaren, kao i da je i dalje bez železničke stanice.

– To mesto više nije mesto naših lepih uspomena, nego mesto stradanja zbog naprednjačke pohlepe, ugrađivanja i otaljavanja. Gde god oni žure da se slikaju s nekim “postignućima”, tu bude mrtvih. To mesto je i spomen da su im ruke krvave i da niko još uvek nije odgovarao – zaključuje Popov Miletić.

Isto je ukazivala i studentkinja koja je držala govor pred okupljenima. I sama Popov Miletić kaže da na nedavno održanoj komemoraciji atmosfera više nije bila protestna, ali podseća i da su mnogi “koji su demonstrante prebijali i automobilima ih obarali na raskrsnicama i skupovima, saznalo se tek ovih dana, pomilovani kada je Vučić ‘abdicirao’”.

– Ne isključujem opciju da će se okupljanja nastaviti, pošto pitanje kažnjavanja odgovornih i dalje stoji otvoreno i mnogo toga treba da se raščivija – smatra ona.

Dragana Prica naglašava da je na dvogodišnjicu pada nadstrešnice među prisutnima videla tugu kakvu ranije nije, kao da je “neko pritiskom prekidača dopustio ljudima da izađu iz tog stanja pripravnosti i da zapravo osete svu tugu koja ih je dve godine morila”.

– Kao da im je neko rekao “okej je, ne moraš više da se boriš, u redu je da se isplačeš” – kaže ona.

Preostaje posao traženja i kažnjavanja odgovornih, što smatra neophodnim da se završi puni krug. Veruje da, posle svega što se dešavalo, Novosađani nisu spremni da oćute na sve što se dešava i šta se dešavalo.

Podseća i da Novim Sadom i dalje vladaju direktori javnih preduzeća koji su plaćali batinaše, kao gradonačelnik Žarko Mićin koji se raspravlja sa građanima na godišnjicu nesreće i želi da ukloni komemorativnu ploču koju su oni postavili.

– Sa druge strane, imamo građane koji su naučili da stoje jedni uz druge, da se pobune na nepravdu, da pomognu svom bližnjem. Možemo samo da se nadamo da će iz svega toga izrasti neki lepši, bolji i solidarniji Novi Sad, pa i Srbija – zaključuje Prica.

Dejan Kožul (Portal Novosti)