Američki Kongres je sada održao saslušanja o Balkanu i u Senatu i u Predstavničkom domu. Članovi oba doma iskazali su neprijatnost zbog politike Bajdenove administracije prema Balkanu, koja je u velikoj meri naginjala smirivanju Beograda i nije uspela da oštro reaguje na secesionističke poteze u Bosni. Šta je alternativa?

SAD ne shvataju očigledno

Zvaničnici administracije vole da ponavljaju hvale vredan strateški cilj iz 1990-ih: Evropa „cela i slobodna“. Oni su nesvesni očiglednog. To se neće desiti uskoro. Putin ih je naterao da se povuče nova linija u Evropi. Delovi Evrope u kojima dominiraju Rusi ostaće za sada na istočnoj strani linije. Ovo uključuje Rusiju i Belorusiju, kao i delove Gruzije (Abhazija, Južna Osetija) i Moldavije (Pridnjestrovlje). Preostala pitanja su o Ukrajini i Balkanu. Hoće li linija ići preko njih, ili će se oni priključiti Zapadu?

U Ukrajini, konvencionalno ratovanje će odgovoriti na pitanje. Na Balkanu je to već odlučeno. U doglednoj budućnosti, nema ozbiljnih izgleda da će se Srbija ili Republika Srpska (deo Bosne i Hercegovine u kojem dominiraju Srbi) pridružiti Zapadu.

Bosna i Hercegovina

Za RS je to očigledno. Njen predsednik Milorad Dodik je ruski proksi u potpunom vlasništvu. On čini sve da raskine sve veze sa državnim vlastima u Sarajevu. Parlament RS je već usvojio zakon kojim se negira valjanost odluka Ustavnog suda Bone i Hercegovine. Samo je pitanje vremena kada će se doneti zakon o državnoj svojini, koja je potrebna RS kao zalog za međunarodne kredite. Visoki predstavnik međunarodne zajednice će verovatno poništiti sve secesionističke zakone, ali nije jasno kako će sprovoditi svoje odluke.

Dodik možda neće ići sve do proglašenja nezavisnosti, jer bi čak i Srbija oklevala da prizna RS. Ali bez obzira da li to čini ili ne, RS će ostati vezana za Istok sve dok je on na vlasti. Jedina nada da ga se otarasimo jeste bankrotirati entitet i spasiti ga zapadnim finansiranjem, uslovljeno njegovom ostavkom i prekidom secesionističkih ambicija. Još nije jasno da li Vašington i Brisel imaju stomak za to.

Srbija

Srbija je drugačija. Vučić se krije između Istoka i Zapada. On igra između Vašingtona, Brisela, Moskve i Pekinga, nadajući se da će dobiti sve što može sa sve četiri strane. Beograd vodi politiku vojne neutralnosti, na primer, i izvodi vežbe i sa NATO i sa Rusijom. Srbija kupuje oružje i sa Istoka i sa Zapada. Isporučuje oružje i Rusiji i Ukrajini. Beograd je odbio da se uskladi sa sankcijama EU protiv Rusije, ali glasa protiv Rusije u nekim rezolucijama Generalne skupštine UN koje osuđuju rusku agresiju.

Ova „nesvrstana” spoljna politika u jugoslovenskom stilu povezana je sa etnički nacionalističkom unutrašnjom politikom i ambicijama za regionalnu hegemoniju. Sudeći po tekućim anti-Vučićevim demonstracijama, ima dosta Srba koji nisu zadovoljni aktuelnim režimom, jer ga smatraju nasilnim, korumpiranim i represivnim. Ali jedina održiva izborna opozicija Vučiću potiče od njegove srpske nacionalističke desnice. On je skoro zbrisao liberalnu demokratsku opoziciju, koja je i ranije bila slaba. On, pored izvršne vlasti, kontroliše većinu popularnih medija i pravosudni sistem. Srpske službe bezbednosti i njihovi saveznici u Srpskoj pravoslavnoj crkvi su u braku sa Moskvom.

U regionu, Vučić ima za cilj da stvori „srpski svet“, što je analogno Putinovom „ruskom svetu“, ideju koja je podržala invaziju na Ukrajinu. U najmanju ruku, cilj je politička kontrola Beograda nad srpskim stanovništvom u susednim državama. Beograd je to već postigao u Crnoj Gori i na Kosovu. U Bosni na putu stoji samo Dodik, čiji interesi nisu podudarni. U svom jačem obliku, srpski svet podrazumeva pripajanje teritorija koje Srbi zauzimaju u susednim državama i stvaranje Velike Srbije.

Promena politike

Beograd se nije pomerio ni centimetar bliže Zapadu za šest godina Vučićevog predsednikovanja, uprkos tome što je Zapad potrošio kamion diplomatske šargarepe. Jačanje njegovih veza sa Pekingom više je nego kompenzovalo svako slabljenje njegovih veza sa Moskvom. RS je provela 17 godina na putu ka secesiji. Neće preokrenuti kurs bez snažnog odgovora. Ovakva situacija zahteva realniju zapadnu politiku na Balkanu.

Moramo smanjiti očekivanja i povećati podsticaje. Dodikova RS i Vučićeva Srbija neće dobrovoljno da prigrle Zapad. SAD, Velika Britanija i EU će morati da izgladnjuju RS svim zapadnim fondovima kako bi okončale Dodikove secesionističke ambicije. Takođe će morati da ukinu imunitet Srbije od kritika Vašingtona i Brisela. Vašington je nedavno sankcionisao Aleksandra Vulina, direktora BIA, za korupciju, trgovinu drogom i oružjem i podržavanje malignog uticaja Rusije. To je bio korak u pravom smeru. EU treba da uradi isto. Javni zahtev za Vulinovu smenu, kao i za hapšenje i izručenje Kosovu nasilnika koji su u maju napali mirovne snage NATO-a, bio bi još jedan.

Moguće koristi

Promena politike prema Srbiji i RS bi imala veliku prednost da testira ne samo njihove, već i namere Moskve i Pekinga. Moskva u sadašnjim uslovima neće hteti da povećava finansiranje RS. Kina se nada da će Srbiju iskoristiti kao ulaznu tačku u Evropu. Peking bi možda dvaput razmislio o ulaganju u Srbiju koja je u svađi sa EU. Mogli bismo biti prijatno iznenađeni ako Kina i Rusija odluče da smanje svoje gubitke i ostave Srbiju i RS na zapadnoj strani nove podele Evrope. Ako to ne urade, bar ćemo ih opteretiti značajnim balastom.

Promena politike bi takođe mogla pomoći da se oživi zamrli dijalog između Beograda i Prištine. Vašington i Brisel su usredsredili svoj pritisak na Prištinu, koja nema opciju zaštite i koja je tradicionalno na strani Zapada. Duga je istorija primera kada je Priština bolje reagovala na šargarepu nego na štap. Još duža je istorija Beograda kada je bolje reagovao na štap nego na šargarepu. Kada bi Vučić video kako Vašington i Brisel idu na njega sa štapom a ne sa šargarepom, bio bi sklon da više ide u pravcu Zapada. Prekidanje dosadašnje politike donelo bi bolje rezultate od pokušaja umirivanja Beograda.

(Peacefare, prevod: Autonomija, foto: Medija centar Beograd)