Kada sam pre šest godina objavio članak u kojem kritikujem predloge izborne reforme za Federaciju Bosne i Hercegovine, i tada je bilo, a sada još jasnije, šta će se postići ovom reformom, piše za peacefare.net Danijel Server, profesor na vašingtonskom Univerzitetu Džon Hopkins.

Reforma će: najpre, oslabiti ljude koji slučajno žive u delovima Federacije gde njihova etnička pripadnost ne prelazi procenat od tri odsto od ukupnog broja u zemlji; osnažiti etnički nacionalističke političke stranke, od kojih se neke protive suverenitetu i teritorijalnom integritetu zemlje.

Visoki predstavnik (odgovoran za tumačenje Dejtonskog sporazuma i osiguravanje njegove implementacije) razmatra nametanje ovih takozvanih “reformi”. Jedino opravdanje za njih je, tvrdi Server, inače dobar poznavalac balkanske politike, ambicija evropskih i američkih diplomata. „Da bi mogli da kažu da su nešto uradili!“

Ali ono što oni žele da urade bilo bi štetno ne samo za mirovni sporazum, već i za interese SAD i Evrope.

To je loša ideja koju promovišu lokalni političari odlučni da učine nemogućim sopstveno uklanjanje s vlasti. To bi, takođe, garantovalo da će Bosna ostati nefunkcionalna i ranjiva na ruske „nestašluke“.

Pre ili kasnije, to bi dovelo do secesije i hrvatskog i srpskog entiteta, podrivanje zapadne pozicije prema Ukrajini i stvaranje nove radikalizovane muslimanske države.

Glavni zagovornik ovih ideja je hrvatska nacionalistička politička stranka (HDZ) koja ima za cilj stvaranje trećeg, etnički definisanog “entiteta” unutar Bosne, razbijajući Federaciju.

HDZ želi da izmesti hrvatsku manjinu koja živi u relativno malom broju u pojedinim kantonima. Time bi se hrvatsko biračko telo u potpunosti prebacilo u kantone u kojima HDZ ima ogromnu većinu.

Ova „reforma“ bi bila klasičan slučaj da političari biraju svoje birače umesto da birači biraju svoje predstavnike. Izvlačenje glasova Hrvata koji koegzistiraju sa svojim sugrađanima povećalo bi nacionalistički monopol. Uz pojačanu zastupljenost koju nije uspeo osvojiti na biralištima, HDZ bi bio u mogućnosti da sarađuje sa jednom ili drugom srpskom nacionalističkom strankom kako ne bi osigurao pravu izbornu reformu u Federaciji ili bilo kakvu ustavnu reformu u državi.

Secesija na pomolu

HDZ bi verovatno otišao i dalje. To bi moglo ohrabriti 49 odsto zemlje – entitet Republika Srpska da sledi svoje brojne pretnje otcepljenjem. To bi dovelo do secesije delova Federacije u kojima dominira HDZ, ostavljajući jednu ili dve neodržive, krnje islamske države u centralnoj Bosni.

Izbegavanje ovog scenarija bio je glavni razlog za intervenciju NATO-a u Bosni tokom 1990-ih. Sada nije ništa manje privlačnije nego što je bilo tada. Samo bi se radikalni islamisti radovali da se to realizuje. Većina Bošnjaka bi se osećala napušteno i ogorčeno, iako bi neki od njihovih nacionalista takođe imali koristi.

Rusima bi se dopalo

Nefunkcionalna ili podeljena Bosna dobro služi interesima Rusije. Pošto onemogućava članstvo u NATO ili EU. Moskva već dugo podržava secesionističku retoriku Republike Srpske. Takođe, podržava hrvatsku ambiciju za treći entitet. Situacija je po mnogo čemu analogna onoj u Ukrajini. Moskva se protivi efikasnoj vlasti u Kijevu podržavajući secesioniste u Donbasu, kao i na Krimu (koji je Rusija anektirala).

„Reforma“ na način na koji razmatra Visoki predstavnik donela bi radost predsedniku Putinu, koji će je brzo iskoristiti da opravda rasparčavanje Ukrajine.

Zašto bi Vašington i Brisel ovo podržali?

Političari koji žele da biraju svoje birače. Etnonacionalističko odvajanje koje bi Rusi voleli. Odugovlačenje proširenja NATO-a i EU. Pravdanja rasparčavanja Ukrajine.

Zašto SAD i EU, koje se u principu protive ovome, dozvoljavaju (možda čak i podstiču) ovakvu „reformu“.

Na Balkanu loše ideje nikada ne umiru. Odrasli u Vašingtonu i Briselu moraju da se probude.

(Danas, Foto: MC)