Dan pobede nad fašizmom Srbija nije dočekala u najboljem svetlu jer, kako kažu sagovornici Danasa, ovde se progone novinari i drugi kritičari vlasti, a u toku je i „fašizacija“ društva u kom se ljudi „guraju u autobuse“ zarad ostvarivanja političkih ciljeva vladajuće partije.

Uoči ovog Dana pobede nad fašizmom pripadnici Vojske Srbije su na Kalemegdanu izvršili su počasnu artiljerijsku paljbu jer smo i mi te 1945. godine bili na „pravoj strani istorije“, međutim, predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine Ana Lalić kaže da se Srbija svesno udaljava od svoje antifašističke prošlosti.

„Srbija ne samo da zazire od svoje antifašističke prošlosti, već se istorijskim revizionizmom i strateškim jačanjem agresivnog nacionalizma, glorifikovanjem ratnih zločinaca, skrnavljenjem spomenika NOB-a, oduzimanja ulica narodnim herojima… trudi da ga potpuno zatre, iako je ta prošlost najsvetlija tačka savremene srpke istorije“, kaže Lalić.

Kaže da ovaj Dan pobede nad fašizmom dočekuje van Srbije, jer je upravo zbog antifašostičkih vrednosti koje je zastupala bila primorana da je privremeno napusti.

Ana Lalić je, kao i njen kolega Dinko Gruhonjić, dobila brojne pretnje, uključujući i pretnje smrću, između ostalog zbog toga što se protivila izgradnji crkve blizu novosadskog Štranda kao i zbog antinacionalističkih stavova koje je nerekto iznosila u javnim nastupima.

„Ideološki temelj antifašizma podrazumeva otpor zatiranju ljudskih sloboda i prava, nejednakosti, neravnopravnosti i potlačenosti. I to nisu političke, već civilizacijske vrednosti. A Srbija, čini mi se, nikada nije bila udaljenija od njih, dok pojedinci koji joj se suprostavljaju bivaju žigosani, maltretirani i progonjeni kao ‘neprijatelji nacije’“, priča Lalić.

Dodaje da tadašnja Jugoslavija jeste pobedila fašizam ali da je Srbija dopustila da se on „povampiri“.

„Jačanju nacionalističkog sentimenta smetaju svi oni koji podržavaju internacionalizam kao put u demokratsko, zdravo i slobodno društvo“, smatra Lalić.

Ovo se, kako kaže, ogleda u progonu novinara i bilo koje druge kritičke misli, ali i u ćutanju društva.

„Dakle, fašizam jeste pobeđen, ali nije obezglavljen i borba protiv njega mora biti neprestana. I stoga smrt fašizmu, sloboda narodu“, zaključuje Ana Lalić.

Aktivistkinja Aida Ćorović kaže da vladajuća stranka već duže vreme progoni novinare i neistomišljenike.

„Za Srbiju može da se kaže da je to sada jedan neofašistički konstrukt i to se vidi na mnogo načina i iz mnogo uglova, kao što je odnos prema medijima, odnos prema aktivistima… Ova vlast ne preza ni od toga da konstruiše potpune laži kako bi napadala“, kaže Ćorović.

Kaže da ako pogledamo definiciju fašizma Umberta Eka „Fašizam – zlo u 10 tačaka“, tu možemo pronaći dosta karakteristika današnje Srbije.

Dodaje da u tih 10 tačaka između ostalog imamo i kult tradicije, osećanje privilegije što smo rođeni u vlastitoj zemlji i otpor prema svakoj vrsti neistomišljenika.

Ćorović zatim kaže da je česta karakteristika onoga ko „čini neko zlo“ da ga pripisuje drugome pa tako često nailazimo na situaciju da upravo oni koji u javnosti zastupaju antifašističke stavove bivaju nazivani ustašama i fašistima, o čemu je Danas više puta pisao.

„Namerno se zamenjuju teze pa se onima koji se zapravo bore protiv zla u usta i ruke stavlja ono što vlast, ili taj neko, radi. U konkretnom slučaju Srbije vlast vrlo dobro zna šta radi, ali pošto kontrolišu većinu medija, lako mogu da skrenu pažnju sa goleme pljačke Srbije tako što će da napadaju one koji ih raskrinkavaju“, ističe Ćorović.

Na ovaj način, dodaje ona, dolazi do potpune zamene teza.

„Obični građani se tako sluđuju jer im se daju potpuno oprečne informacije, cilj toga je da ljudi više ne misle svojom glavom i da ne vide šta je skrivena namera vlasti“, navodi Ćorović.

Politikolog Duško Radosavljević kaže da „fašizacija“ društva u Srbiji seže mnogo dalje od napada na aktiviste i novinare.

„Fašizacija je i staviti ljude u autobuse i automobile i dovesti ih da pozdrave Si Đinpinga, to je mobilizacija nekritičkog društva zarad ostvarivanja svojih političkih ciljeva“, smatra Radosavljević.

Između ostalog, navodi i primere prebijanja mladića, pribadnika LGBT populacije od strane policije, upad policajaca u romsko naselje u Vuka Vrčevića, kao i prebijanje D.D. u policijskoj stanici za koga se sumnjalo da je pomagao osumnjičenima za ubistvo devojčice iz Bora.

„Kada sve to pogledamo, naravno da fašizam nije pobeđen, on je pobeđen vojnički na ulicama Berlina, ali on ‘u glavi’ ne može biti pobeđen dok ne prihvatino činjenicu da se u naše ime ubijalo i da se drugim ljudima uskraćivala budućnost jer nisu isti kao mi. Fašizam ne može biti pobeđen dok cela država ne stane iza te ideje i dok cela ideološka nadgradnja ne bude protiv fašizma“, zaključuje Radosavljević.

(Danas)