Trifun Dimić (1956–2001): romolog, prevodilac, pesnik

Povodom međunarodnog Dana jezika obeležavamo i 25 godina od smrti Trifuna Dimića, romologa, književnika, prevodioca, pesnika.

Kako vreme odmiče, i sećanje na Trifuna se polako pretače u znakovitost  koju bi on voleo da čita od nas kao onaj poslat nama.

Po mnogo čemu je Trifun pokazivao neobičnosti u svom (ne)običnom svakodnevnom životu. Na primer, upisao se na Odsek za srpsku književnost, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u isčekivanju da će na tom mestu saznati i o sopstvenoj romskoj zajednici u Vojvodini (i šire). Ali, već nakon nekoliko semestara uviđa da neće ništa od očekivanog biti, napušta studije i kreće u samouki put osvajanja romologije i to u porodici u kojoj pismenost još nije bila otvorila vrata.

Naizgled obični život stalno zaposlenog radnika (na neodređeno vreme)  počinje sa 20 godina u Kulturno-prosvetnoj zajednici Vojvodine (danas Zavod za kuluturu Vojvodine  u Novom Sadu), u kojoj ima razumevanja među kolegama za viziju koju gradi i metod koji je odabrao. Neće ići na studije nego će razgovarati sa obrazovanim ljudima u nauci o temama koje ga zanimaju o svojoj romskoj zajednici. Tako će graditi svoje znanje na osoben način. Širi tu grupu obrazovanih (ne)roma, postepeno stvara svoju zalihu znanja o romskoj i većinskoj zajednici u Vojvodini, koju iz usmene sfere pretače u pisanu na romskom (i srpskom) jeziku. Malo je toga bilo već napisano, gotovo ništa na romskom jeziku, ali je mnogo usmenog sačuvano i čekalo vreme i osobu koja će uobličiti taj međuprostor: postojećeg i (ne)znanog. U njega ulazi mladi Trifun Dimić – posrednik mu je tada osnovno profesionalno zanimanje. Jer, stečeno iz ovih dugih i brojnih razgovora on deli drugima oko sebe, pre svega među mladima: narodne romske pesme, priče, zagonetke, kletve, blagoslove…

Polako formira „svoju“ zajednicu sa onima koji već nešto istražuju o romskoj zajednici i samih žitelja da nauče iz te zajednice u različitim mestima Vojvodine. Tako, na primer, postepeno savladava naučni metod beleženja jezičkih podataka. Na primer, sa Mirjanom Maluckov u Vojvođanskom muzeju u Novom Sadu istražuje romska naselja u etnološkoj građi o Romima („O Ciganima u Vojvodini u periodu 1960 -1978“). U tom timu je zadužen za lektorske poslove u objavljenoj studiji.

Za znatiželjnog mladića druženje sa iskusnim i profesionalnim etnolozima „na terenu“ značilo je sticanje dragocenog znanja u „prirodnom okruženju“ naučnog zanata i u obliku prenosivog znanja. Od tada nastavlja da se direktno povezuje sa onima koji  razumeju pitanja povezana sa Romima u Vojvodini. Na primer, sa Velimirom Mihajlovićem u novoformiranom Institutu za lingvistiku u Novom Sadu – uči osnove formiranja rečnika.

Uskoro odabire tim voljnih da zajedno sa njim pokrenu kulturna, obrazovna,  naučna i druga pitanja romske zajednice u okviru organizovanih projekata koji kao finalni produkt daju pisane materijale. Ono što je napisano ostaje. Za to mora prethodni korak uraditi – opismeniti ljude, a potom zapisati sve što postoji u njihovim iskustvims – što postaje glavni cilj njegovog dugoročnog životnog projekta do smrti.

Dugo godina Trifun i tim vode duge  razgovore sa ljudima iz svoje romske zajednice: beleži njihova znanja i istovremeno okuplja mlade da im isto saopšti usmeno, ali i pismeno – on piše, formira razne oblike pisanih materijala. Tako je rano stekao naziv „narodni učitelj“ ili „romski Vuk Karadžić“. Njegova je kuća bila „kuća otvorenih vrata“, u nju su ulazili i iz nje izlali oni kojima su njegovo znanje, savet ili usluga bili potrebni i  dovoljni da ih deli dalje.

Širi se njegov sada već prosvetni zahtev, da je pismenost u zajednici potrebna pre svega. Mukotrpno gradi jednu po jednu kariku u smeru opismenjavanja. Najpre obilazi kancelarije odgovornih osoba u različitim državnim telima i objašnjava im šta je važno da se za Rome uradi (u prosveti, nauci, društvu) – njemu veruju i njega  „slušaju“.

Predškolski uzrast

Početkom 80-tih godina prošlog veka počinje prve obrazovne seminare za nastavnike i decu u predškolskom i osnovnoškolskom uzrastu. Mnogo pre Dekade Roma (2005-2015) u svetu, Trifun Dimić kod nas dizajnira promenu u ovoj nacionalnoj zajednici i na ovim uzrastima.

A kada je Dekada počela, Trifuna više nije bilo među nama, ali su njegovi plodovi čekali da budu  pokupljeni. Jedino što to niko nije javno čuvao u sećanju za istoriju.

Okupljanje drugih oko sebe, ostaće stalna osobina Trifunovog metoda istraživanja i obrazovanja i njegovog programa delovanja u zajednici. Sticanje znanja iskustvom – čvrsto usidren u zajednici – umesto sticanja akademskog znanja, ostaće stalni metod primene kod njega. Zajednica mladih Roma i Romkinja, od kojih će neki, deceniju kasnije, postati  akademski građani: Marija Aleksandrović, Jelena Jovanović, Stanka Dimitrov, Refika Mustafić, biće prve upisane na naše fakultete (1998). I kada on ne bude više među nama, neke su od njih i prve doktorantkinje i danas profesorke. Ono što je Trifun Dimić stvorio za vreme svog kratkog života, danas je u temelju romologije, u obrazovanim kadrovima, u napisanim tekstovima za nastavu, u ostvarenoj zajednici.

Aktivista

Trifun Dimić je neumoran u sticanju raznih znanja. Jedno, za njega važno, jeste osvajanje znanja kompjuterskih programa koje odmah korisiti nakon registrovanja „Društva za jezik, kulturu i istoriju Roma“ (u Novom Sadu) i, nešto kasnije, uz još neka druga udruženja – alternativna postojećim institucijama – osniva časopis Romologija.

Njegovo je objašnjenje bilo jednostavno: u državi su postojeće institucije  trome u promenama, ne sagledavaju važnost obrazovanja romske zajednice u kojoj većinu čine upravo mladi, i posebno žene.

Ono što su institucije uradile za druge nacionalne zajednice u Vojvodini,  Trifun samouko i samostalno kreira uz pomoć mnogih dobronamernih ljudi, (donacija iz različitih izvora). Istovremeno, zamenjuje institucije koje ga ne prepoznaju, ali on za njih priprema čitavu generaciju obrazovanih mladih Roma i Romkinja da u njih uđu.

Srpska akademija nauka i umetnosti

Nešto kasnije sam ga predložila za člana Odbora za jezik i kulturu Roma u SANU, jer je bilo jasno da je pred nama ne samo samouki i talentovani inovator koji odlično poznaje romski jezik, nego čovek izuzetne vizije koja već daje rezultate u praksi.

Nakon što je rado prihvatio kandidaturu i nakon nekoliko dolaženja na sastanke u Odboru za život  i jezik Roma SANU u Beogradu, prestao je da dolazi – procenio je da su sastanci za njega gubljenje vremena. Jer je on već imaju svoju viziju. Zato je stalno izgovarao jednu rečenicu: „Nemam više vremena“.

Trifun sledi ideju da je obrazovanje zamajac promene. I to pre svega najmlađih u svojoj zajednici. Za njih on stvara literaturu da nauče i ne zaborave svoj jezik, kulturu i istoriju.

Njegov fokus su tada, pored romske dece predškolskog uzrasta, i učenici i učenice u osnovnim školama širom Vojvodine. Istovremeno, stvara edukativni materijal za njih, ali i za nastavnike koji predaju predmet Maternji jezik (romski) sa elementima nacionalne kulture: Bukvar (Pismenica) na romskom jeziku, potom druge materijale za te uzraste mladih. Paralelno, uči i nastavnike kako da pripremaju materijale za svoje učenike. Više puta ponavlja da su jedinstvo: deca – roditelji – štampani materijali – nastavnici. Njih okuplja, za njih piše, za njih štampa, sa njima razgovara.

Roditelji

Najpre obilazi sela i gradove u Vojvodini u kojima ima romskog stanovništva i razgovara sa roditeljima da puste decu na tu nastavu. Podstiče ih na delovanje u javnosti koja im nije naklonjena. „Imate pravo da tražite nastavu na romskom jeziku“, toliko puta je ponavljao na sastancima sa roditeljima, u radio i TV programima na kojima je gostovao. „Romski jezik je jednako važan i jednako cenjen kao i svaki drugi jezik“, bio je njegov argument.

Škole

Za tu aktivnost su veliki otpori u školama krajemo osamdesetih godina 20. veka kod nas, veliko je neznanje roditelja o pravu dece na školovanje na svom maternjem jeziku, ali i o bogatstvu romske zajednice koja nije dovoljno vrednovana u široj zajednici po svojim darovima. Prošlo je nekoliko godina da se praksa slanja dece na nastavu uspostavi.

Nastavnici

Istovremeno je bilo potrebno da neko upisanu romsku decu uči, pa je Trifun organizovao brojne seminare (najčešće u sopstvenom prostoru) za osposobljavanje nastavnika (koji znaju romski jezik). I za njih je kreiraoliteraturu u okiru svojih izdanja u Društvu; Bukvar (Pismenicu), pesme nekoliko mladih romskih pesnika na romskom i u prevodu na srpski jezik, njihove pripovetke i druge pisane materijale. Ovim činom prevođenja sa i na romski jezik, Trifun Dimić utire put standardizaciji romskog jezika u obrazovanju na predškolskom i osnovnoškolskom uzrasu, uključujući i stvaranje terminologije potrebne za razgovor o gramatici romskog jezika. Sada je već iz prethodnog naziva „samouki učitelj“, ostao sam onaziv „učitelj“. Jer ono što je bilo samouko sada je postalo sveprisutno i opšte u romskoj zajedniic kod nas.

Izdavaštvo je važno, a da bi se nova naučna interdisciplina tek ovih godina pojavila kao ona neophodna u visokoškolskom obrazovanju na Univerzitetu u Novom Sadu, Trifun je još krajem 20 veka počeo sa objavljivanjem časopisa Romologija.

Nažalost, čitavih 25 godina posle tog pokušaja, i 25 godina nakon njegove smrti predmet Romologija nije uveden u visoko obrazovanje kod nas (iako  postoje predmeti, kao što su Hungarologija za mađarsku zajednicu, Albanologija za albansku i druge). Zašto je toliko vremena proteklo?

Trifun Dimić je učestvovao i u stvaranju svojih naslednika (i naslednica). Nažalost, Marija Aleksandrović i Refika Mustafić, dve najtalentovanije, već su nas napustile. Posao neko mora raditi iz početka.

Prevođenje

Najpre je sam stvarao mnogo na romskom jeziku: poeziju, pripovetke,  prikupljao postojeće pesme, pripovetke i druge oblike književnog ispoljavanja i – naročito mnogo – sam prevod. Na romski prevodi dobro poznate hrišćanske religijske knjige (Novi i Stari zavet i Služebnik), a u rukopisu na romski ostao je Kur’an. Prevodeći religijske knjige, Trifun ulazi u osnovne procese standardizacije romskog jezika za potrebe svoje zajednice. Shvata važnost pisane reči na romskom jeziku. Zato je on stvarni graditelj standardizacije romskog jezika (gurbetskog dijalekta) kod nas, svojim različitim delima: poezijom, prevodima, udžbenicima.

Trifun postaje osnovni posrednik između svojih i onih oko njega koji će to postati i onih koji danas baštine njegove plodove.

Nažalost, Trifun nije obraćao pažnju da je važno da njegova dela budu registrovana u bazi podataka u bibliotekama, i to je jedan od razloga za diskontinuitet do danas. Ostaje da tu kariku u njegovom radu zatvorimo…

Ukratko, od svih poslova koje je samouki i umni Trifun Dimić uradio u svojoj zajednici za nekoliko decenija, sada više nije dovoljno ni 10 obrazovanih mladih Roma i Romkinja koji su na tim poslovima angažovani da ga naslede. Potrebno je da ih bude još više da završe poslove koje je samouki Trifun Dimić tako dobro počeo – uvođenje Romologije u visokoškolski sistem obrazovanja kod nas.

Trifun Dimić nam je ostavio
1979. Dolazeći sa vašara – pesme, kletve, zakletve i blagoslovi Roma, Matica srpska, Novi Sad (na romskom jeziku)
1978. Antologija narodne poezije vojvođanskih Roma.
1985. Narodne romske kletve i zakletve i balgoslovi
1986. Narodna romska poezija (prepevao T. Dimić), Matica srpska, Novi Sad
 1989. Bukvar (Pismenica)

Objavljeni prevodi na romski religijskih knjiga iz pravoslavne prakse:
1987. Pesma nad pesmama, Kršćanska sadašnjost
1991. Novi i Stari zavet
1993. Služebnik, Eparhija Bačka, Novi Sad
          Kur’an  (ostao u rukuposu).          
1991. Đilji pe điljende, Društvo Vojvodine za jezik, književnost i kulturu Roma, Novi Sad
1993. Pogubi, Bože, one drumove: izbor iz romske usmene književnosti, Svetovi, Novi Sad
2010, Sutra ću na put, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, dvojezično,  pesme (posthumno)

Svenka Savić (Autonomija)