Preduslov svakog rata i velikog stradanja koje uzrokuje ljudsko zlo jeste njegova normalizacija, pravdanje i relativizacija koja se vrši veštom propagandom. Iako svi zločinci imaju ime i prezime, a krivica ne moze biti kolektivna, ne možemo a da se ne zapitamo, da li je toliki broj građana i građanki zaista davao zeleno svetlo nasilju i zlu koje je dovelo do raspada SFR Jugoslavije? Nažalost, ogroman broj ljudi jeste. Nasuprot ovom kolektivnom jednoumlju, postojao je i deo ljudi koji je bio tračak svetlosti u preplavljujućoj tami, koji se usuđivao da glasno govori, pokaže emocionalnu zgroženost i stid, kao i energiju da se buni i opire. Ovi ljudi su ispred svih identiteta stavljali esencijalnu, a često zanemarenu, ljudskost i humanost.
Mirovni pokret u Srbiji su činile razne organizacije, udruženja, rezervisti i intelektualci koji su bili protiv rata, ali i protiv politike vlasti u Srbiji u periodu od 1991-1999 godine. Organizacije su nastajale spontano, najviše u periodu od 1989-1991, kao reakcije na početak rata, prve žrtve i stradanja. Akcije i otpori su bili raznoliki, od peticija, umetničkih manifestacija, masovnih protesta, pa sve do pobuna na samim ratištima. Kao najznačajnija udruženja koja su budila antiratnu svest izdvajaju se: UJDI (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu,1989), Žene u crnom (1991), CAA (Centar za antiratnu akciju), Civilni pokret otpora (1992) i Beogradski krug (1992). Najistaknutiji nezavisni mediji koji pružaju otpor ratu bile su novine ,,Borba”, ,,Svetlost”, ,,Vreme”, ,,Republika” , kao i radio B92.
Stotinu hiljada mladih izražavaju svoj antiratni stav odbijanjem služenja vojnog roka i iseljavanjem iz zemlje. Civilni pokret otpora pokreće peticiju protiv rata, koju potpisuje 70 000 ljudi iz cele Srbije. Najvece demonstracije na kojima je bilo preko 50 000 ljudi su bile ,,Mir u Bosni” (1992), mirovni koncert ,,Ne računajte na nas” (1992), ,,Crni flor” (povodom opsade Sarajeva), ,,Žuta traka” (protiv politike etničkog čišćenja), kao i ,,Studentski protesti 92″.
Do 1992. u Srbiji je došlo je do oko 50 pobuna rezervista, u kojima je učestvovalo 55 000 ljudi. Česti su slučajevi napuštanja bojišta, kao i samoubistava rezervista koji su odbijali učestvovanje u takvom ratu, po cenu svog života. Jedna od najzapaženijih odlika u mirovnim pokretima je da njima preovlađuju žene, u svim sukobljenim stranama. Feministkinje su bile uveliko samoorganizovane, time su bile pokretači antiratnih pokreta i njihov osnov. Pored političkog antiratnog aktivizma, one su se paralelno suočavale sa neočekivanim sistemskim seksualnim nasiljem, koje su u najvećoj razmeri vršile srpske snage, a čije su najbrojnije žrtve bile žene u Bosni i Hercegovini. Uz podršku ženskih organizacija iz Evrope, formiraju organizacije za emocionalno osnaživanje kako žena, tako i svih ljudi koji su preživeli muško nasilje i ratne traume.
Hronološki osvrt – aktivnosti antiratnih pokreta od 1991. do 1999.
Prve antiratne demonstracije organizuju 3 ženske organizacije: Ženski parlament, Ženski lobi i Ženska stranka, ispred skupštine Srbije (mart 1991)
Evropski mirovni karavan, organizuju feministički pokreti, dovode stotine pacifista/kinja iz brojnih evropskih zemalja. Sarađuju sa Ženama u crnom iz Italije, i osnivaju pokret Žena u crnom protiv rata, sa osnovnom idejom vodiljom ,,Ne dajte se od svojih prevariti”. Zahteva se obustava rata, demilitarizacija i mirovni pregovori. Nakon evropskog karavana, Žene u crnom će se svake srede u crnini i ćutanju svojim telima na trgu suprotstavljati ratnoj politici, sve do Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995.
Valjevski rezervista Vladimir Živković odvozi tenk ispred Skupštine SFRJ i okreće pušku ka zgradi Skupštine kao znak neslaganja sa ratom u Hrvatskoj. Ubrzo je uhapšen (septembar 1991)
Prekinimo mržnju da prestane rat (oktobar 1991), akcija solidarnosti građana Beograda sa građanima Dubrovnika, kojeg istog dana granatiraju jedinice JNA. Učestvuju profesori i preko hiljadu studenata.
Paljenje sveća (oktobar 1991- februar 1992), svakodnevna petomesečna akcija paljenja sveća pred zgradom Predsedništva. Otvorena je knjiga žalosti, u koju su svi koji su želeli mogli uveče pod svećama da upišu svoj epitaf u čast Miroslava Milenkovića i njegovog hrabrog čina. Miroslav je bio otac dvoje dece, građanski radnik i mobilisani rezervista. Moravši da se opredeli da li će stupiti među ,,izdajnike” ili među ,,prave Srbe” koji odlaze u Vukovar, kao i pod pritiskom i maltretiranjem majora JNA Marka Stupića, Miroslav je stao između dva stroja i opalio sebi metak u glavu. Knjiga žalosti je pretvorena u knjigu epitafa, i izdata pod nazivom ,,Grobnica za Miroslava Milenkovića”.
U Senti su se nalazili sabirni centri u koje je policija dovodila rezerviste, uz objašnjenje da idu na vojne vežbe. Tamo im je saopšteno da idu na ratišta u Hrvatsku, i da se moraju izjasniti kao dobrovoljci. Mnogi se tome protive, izbijaju veliki antimilitaristički protesti. Opštinske vlasti u Senti, pod pritiskom demonstracija, raspisuju referendum protiv rata, ali republičke vlasti zabranjuju njegovo potpisivanje i pokreću krivični postupak. Ovim kreće krivično gonjenje pobunjenika protiv rata u Srbiji.(novembar 1991) Vlast krivi antiratne pokrete za “neuspehe” na frontu.
Svake subote u Pančevu se organizuje paljenje sveća (1991-1995)
U Kragujevcu su javno objavljeni spiskovi rezervista koji odbijaju mobilizaciju, što je protumačeno kao poziv na linč. U Srbiji je do proleća 1992. godine nasilno mobilisano 140 000 ljudi, bez zvaničnog proglašenja ratnog stanja. Oko 100 000 mladića je pobeglo od vlasti, a protiv 10 000 njih pokrenut je krivični postupak. Mobilizacija je takođe imala karakter etničkog ćišćenja, jer se najviše odvijala u sredinama u kojima su živeli Mađari, Hrvati, Rusini… Takođe je imala karakter obračuna sa političkim neistomišljenicima.
Nastaje najpoznatija pesma korišćena u antiratnoj kampanji ,, Slušaj, vamo” grupe Rimtutituki (januar 1992)
Deklaracija civilnog pokreta otpora (februar 1992)
Ne računajte na nas (april 1992), antiratni rok koncert.
Trešnjevac, opština Kanjiža (maj 1992), žene iz sela se kolektivno suprotstavljaju odvođenju njihovih sinova, muževa, očeva na front. Prave skupove i mitinge u piceriji ,,Zicer”, nakon čega 92 tenka opkoljavaju Trešnjevac. Postavljaju se zahtevi vlasti o prekidu mobilizacije. Nastaje ,,Duhovna republika Zicer”, duhovna zajednica svih koji žele mir, a u kojoj građani imaju ,,neograničena prava ograničena pravima drugih”. U Ziceru se okupljaju dezerteri, žene, umetnici, pisci, muzičari… Proglašen je i ustav ove republike, himna, kao i predsedništvo koje se smenjuje svakih mesec dana. Dozvoljeni su svi jezici, a republika nije imala teritoriju ni zastavu. Postojala je 96 dana.
Crni flor (maj 1992) u organizaciji Civilnog pokreta otpora, protivljenje agresiji na BiH i opsadi Sarajeva. Oko 100 000 građana izlazi na ulice, uzimaju velike crne kartone dimenzije metar sa metar, naslagane na pločniku. Iako je vladao veliki haos i uzbuđenje, a scenario protesta nije bio svima poznat, kreiran je red i razvijena je neprekinuta crna traka dužine 1300m, kao znak saosećanja i žaljenja. Ovo je bio najmasovniji antiratni protest u Beogradu, i nikada više nije nastao sličan.
Žuta traka (jul 1992) u Beogradu ispred savezne skupštine održan masovni protest pod parolom ,,Ja sam pravoslavac, katolik, musliman, Jevrejin, budista i ateista”
Nastanak CZKD (Centar za kulturnu dekontaminaciju,1995) Institucija otpora, organizuje najrazličitije programe, mesto kulturnog dijaloga i kritičke misli. Neguju ideju da se svako nasilje kulturološki razvija, kulturom, umetnošću i javnim govorom.
Helsinški odbor za ljudska prava upozorava javnost da osvajanje Srebrenice od strane VRS ima znake genocida i teških kršenja Ženevskih konvencija. (jul 1995)
Nakon operacije “Oluja” i zločina hrvatske vojske, ogroman broj srpskih izbeglica dolazi iz Hrvatske u Beograd, međutim veliki broj kolona do Beograda ne stiže. Policija im brani ulaz u grad i koordiniše ih ka jugu, država ovim ljudima ne obezbeđuje pomoć. Mirovne organizacije predvođene Ženama u crnom idu u susret kolonama, pružaju im pomoć u vidu hrane, vode i odeće. Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor takođe pružaju pomoć svim izbeglicama od početka rata.
Sistematski zaborav
Mirovni pokreti i akcije protiv rata nepravedno su izopštena i sistemski zaboravljena tema, kako iz naših razgovora tako i iz obrazovnih ustanova, a trebalo bi da budu sastavni deo kulture sećanja na rat. Iako mirovni pokreti nisu postigli svoje najviše ciljeve, bili su nosioci velike odgovornosti za buđenje i održavanje antiratne svesti, za pružanje pomoći rezervistima, izbeglicama, žrtvama nasilja, kao i za stavljanje pritiska i krivice na pojedince u čijim je rukama bilo najveće zlo. Negovanje sećanja na mirovne pokrete i ideje predstavlja lek za duboko ranjeno i traumatizovano društvo, kao i osnov za izgradnju budućnosti bez rata i straha.
autorka je bila polaznica prošlogodišnje Drinske letnje škole u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava, Nezavisnog društva novinara Vojvodine i forumaZFD
STUPS: Eskalacija