Centrala u Ludvisburgu za razjašnjavanje nacističkih zločina odlučila je, kako prenosi medijska grupa WAZ, da pokrene predistražni postupak protiv bivših čuvara koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Centrali su poznata imena i adrese osumnjičenih, piše Berliner cajtung, pozivajući se na državnog tužioca i rukovodioca te ustanove Kurta Šrima. Bivšim čuvarkama i čuvarima logora sada je devedeset ili više godina. Optužba protiv njih glasi: saučesništvo u ubistvu.

Broj osumnjičenih, koji bi mogli da budu izvedeni pred sud, mogao bi da se popne na 80, pa čak i 90 osoba jer Centrala u Ludvisburgu planira da proširi istragu i na druge koncentracione logore, rekao je Kurt Šrim za radio-stanicu Dojčandfunk. Sve je počelo izvođenjem pred sud Ukrajinca Džona Demjanjuka, koga su tokom Drugog svetskog rata prisilno bili mobilisani pripadnici SS-jedinica. Presuda protiv njega 2011. predstavlja presedan. Berliner morgenpost piše da je sada dovoljno dokazati nekome da je bio član zloglasnih SS-jedinica, pa da bude optužen za učešće u ubistvima. Šrim, međutim, kaže da u slučaju čuvara logora to nije dovoljno za pokretanje procesa, već se mora dokazati da su oni zaista delovali i aktivno doprinosili zločinima. Centrala u Ludvisburgu tek je na početku posla. Problem predstavlja i poodmakla starost bivših čuvara.

Prekasno?

Profesor istorije prava dr Matijas Šmekel ne misli da je proces suvišan ili da je za njega prekasno: „Sud ovde ima važnu ulogu, a to je razjasniti šta se događalo u ratu. On sastavlja komadiće mozaika i u stanju je da odredi stepen krivice. Taj sud ima zadatak, ne samo rasvetli zločine, već i da dovede do pokajanja, ali i suočavanja sa zločinima generalno, u smislu da se u društvu tačno zabeleži kakav se zločin dogodio“.

Mali su izgledi da bi optuženi mogli da podnesu ili čak prežive suđenje, dodaje profesor Šmekel. Još manje se može očekivati da oni, koji ne umru do izricanja presude, budu u stanju da odsluže kaznu, jer su prestari. „Mora se uzeti u obzir da su zločini imali čudovišne dimenzije. Ranije to niko nije mogao ni da zamisli. Bilo je veoma teško razdvojiti kolektivnu od pojedinačne krivice i, naravno, prikupiti dokaze za krivicu pojedinaca. Tek su procesi za zločine u Aušvicu, koji su trajali od 1965. do 1970, ljudima otvorili oči, kakvi su zločini i koliko je nepravde počinjeno i to ne samo u vrhu već i na nižim nivoima. Razjasnilo se da zločinci nisu bili samo ‘krupne ribe’, već da je u koncentracionim logorima postojalo i osoblje koje se može optužiti za pojedinačne zločine, ali i da je moguće sakupiti dovoljno dokaznog materijala da bi oni bili osuđeni. Mislim da moramo imati razumevanja za to što je sve to tako dugo trajalo, iako su počinioci, naravno, prestari i prekasno pozvani da odgovaraju za svoja zlodela.“

I predsednik Centralnog saveta Jevreja Diter Grauman smatra da do procesa mora da dođe. „Nije prekasno. Pravda ne poznaje nikakvo zastarevanje zločina. Nije ni problem što su čuvari koncentracionih logora u poodmaklom dobu. Stvarni problem i razlog zbog kojeg oni tek sada odgovaraju za zločine je taj što je nakon rata došlo do velikih propusta pravosuđa. U celoj Nemačkoj, samo je 6.500 ljudi osuđeno za nacističke zločine, od toga 1.200 za ubistva. To je ogroman propust nemačkog pravosuđa i zato su i logorski čuvari i čuvarke i dočekali ovu starost. Naravno da je s tim trebalo ranije početi, ali bolje ikad nego nikad.“

(Jasmina Roze, Deutsche Welle)