Činjenica da Srpska pravoslavna crkva upotrebljava stari julijanski kalendar u velikoj meri utiče i na svetovni život, smatra istoričarka Dubravka Stojanović.

U čemu se ogleda uticaj primene julijanskog kalendara u SPC na svetovni život?

Pre svega, svi vidimo da se u medijima julijanski kalendar naziva srpski. Govorimo o „srpskom Božiću“ i „srpskoj Novoj godini“, čime zahtevno i komplikovano kalendarsko pitanje „prevodimo“ na etničko pitanje. Istovremeno, praznici koji se slave prema gregorijanskom kalendaru i dalje se često nazivaju katoličkim, čime se podela na „nas“ i „druge“, koja je kod nas inače veoma izražena, pojačava razdvajanjem na „srpski“ i „katolički“. I jedno i drugo je, naravno, pogrešno jer je reč o istim praznicima, samo što se u jednom slučaju računaju po starom kalendaru koji je nekada važio za ceo hrišćanski svet, sve do pape Grgura koji je uveo novi kalendar.

Veliki broj Srba pravoslavaca praznike o kojima je reč doživljava zaista kao specifično srpske. Da li je kalendar pitanje na kojem je potrebno graditi samosvojnost?

Ne. Na taj način se u svetovni život uvodi „nacionalizovani“ i pogrešan podatak o kalendaru. Niti je julijanski kalendar srpski, niti je gregorijanski katolički. Gregorijanski kalendar koriste katolici i protestanti, koji su najbrojnija hrišćanska zajednica, a koriste ga i sve pravoslavne crkve osim SPC i još tri crkve.

Čime objašnjavate činjenicu da su tri spomenute crkve ostale jedine koje nisu promenile kalendar i prihvatile gregorijanski?

Pravoslavne crkve su inače konzervativnije od drugih hrišćanskih institucija. Pravoslavne crkve danas ni u arhitekturi nisu napustile stari kanon, dok se druge crkve grade u skladu sa modernom arhitekturom. Među pravoslavnim crkvama srpska pripada konzervativnijoj struji koja je teže prihvatila promene i to je još jedan od pokazatelja generalnog kočenja.

Da li je odluka SPC da istraje na starom kalendaru povezana sa tradicionalnim oslanjanjem na Rusiju?

U SPC postoji veoma snažna potreba da se postave ograde prema Zapadu. To, samo po sebi, donosi snažnije oslanjanje na Rusiju.

U kolikoj je meri kalendar povezan s međunarodnom pozicijom Srbije i političkim procesima koji se odvijaju u regionu?

Treba imati u vidu da je crkva u Srbiji važan ideološko-politički faktor, što se moglo videti naročito od kraja osamdesetih kada je snažno angažovana u političkom pokretu koji je Srbiju odveo u ratove. Upravo u toj komponenti da Srbija nije ni Istok ni Zapad, da se nigde ne nalazi, da stalno radi na razvijanju dilema, a nijednu ne rešava, Crkva snažno ideološki učestvuje u našem ukupnom političkom životu. Tako i kalendar postaje simbolička predstava te posebnosti, izolovanosti i nepripadanja savremenom svetu.

Dokle će takvo stanje trajati?

Dalji razvoj će, naravno, zavisiti od odluke srpskog društva u kojem će pravcu krenuti. Tu odluku, zapravo, nismo doneli u protekla dva veka. Ako je jednog dana budemo doneli sve će biti jednostavnije. Istrajavanje na starom kalendaru je u tom smislu jedna od kočnica bržeg razvoja našeg društva.

A šta ako ne donesemo odluku o kojoj govorite?

Možete da „ispadnete“ iz istorije, možete i da nestanete. Istorija pokazuje mnoge primere naroda koji su nestali jer nisu shvatili vreme u kojem žive.

Da li tendencija da ne definišemo jasan pravac u kojem treba da se krećemo dolazi kao izraz želje političke elite ili volje naroda?

Ove tendencije dolaze od elite koja modeluje javno mnjenje i pokreće neke bitne procese. Stanovništvo takav pristup elite dočekuje kao olakšanje jer društvo ne mora da se napreže, menja, radi… Oni su u simbiozi jer eliti odgovara neprosvećeno, sporo i predmoderno društvo u kojem se lakše vlada, a društvu odgovara da živi u letargiji u kojoj se ništa ne menja.

(Novi magazin)