Rezime: Bez obzira na pohvale koje je manjinska politika Srbije dobila u poslednjem razdoblju od međunarodnih organizacija, uočljiv je trend razbuktavanja političkih strasti povodom položaja Vojvodine i internacionalizacije pitanja verskih manjina, pre svega islamske, rumunsko-pravoslavne i adventističke. Problem dodatno usložnjava to što su pripadnici verskih manjina često i pripadnici nacionalnih manjina. Reakcije međunarodnih i inostranih činilaca povodom stanja na ovom planu u Sandžaku i u Istočnoj Srbiji postaju sve oštrije, kao i reakcije u domaćoj, pa i u stranoj javnosti, povodom položaja Vojvodine. Ministarstvo spoljnih poslova zasad još uvek izbegava da se odredi prema ovoj problematici. Dok policija na slučajeve nasilja nad pripadnicima manjina reaguje sve profesionalnije, javna tužilaštva još uvek retko postupaju po službenoj dužnosti. Problemi o kojima je ovde reč zasad tinjaju i tek se povremeno razgorevaju. Postoji bojazan da će oni, ukoliko se ne stave pod kontrolu na način propisan Ustavom i zakonima, buknuti i eskalirati u najmanje poželjnom pravcu
Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) želi da obavesti javnost da smatra za preko potrebno da državni organi, a pre svega Ministarstvo spoljnih poslova, javna tužilaštva, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i Ministarstvo vera posvete posebnu pažnju problemima međusobne povezanosti otvaranja „vojvođanskog pitanja“, ostvarivanja prava nacionalnih i verskih manjina u Sandžaku i u Istočnoj Srbiji, kao i problemu zaštite protestantskih crkava internacionalnog karaktera.
CRCD pri tom ima u vidu i sa velikim zadovoljstvom konstatuje da je manjinska politika Srbije u poslednjem razdoblju od strane odgovarajućih tela Ujedinjenih Nacija, Saveta Evrope i Evropske Unije ocenjena kao trend nedvosmislenog poboljšavanja. S druge strane, g. Zsolt Becsey (EPP-ED, Fidesz), poslanik Evropskog parlamenta, predložio je 16. decembra 2008. godine, da jedan od preduslova budućeg pristupa Srbije Evropskoj Uniji bude da Beograd zvanično prizna „genocid, koji je izvršen od strane Titovih partizana 1944–45. godine“ u Vojvodini nad Mađarima, Nemcima i (!?) Jevrejima. Treba podsetiti da je Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine usvojila 28. februara 2004. godine rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, i založila se „za punu rehabilitaciju svih progranih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata“. Predlog g. Zsolt Becsey-a podržalo je 29. decembra 2008. deset organizacija civilnog društva koje okupljaju građane mađarske narodnosti. Prema njihovom saopštenju, „prećutkivanje ratnih zločina, neimenovanje njihovih izvršilaca, odnosno izostanak njihovog pozivanja na odgovornost, dovodi u opasnost ne samo višenacionalni karakter Vojvodine, već je u suprotnosti i sa međunarodnim obavezama Srbije i njenim interesima za priključenje Evropskoj Uniji.“ Sa svoje strane, desna opozicija sadašnjoj beogradskoj vladi u svom najvažnijem ideološkom glasilu “Nova srpska politička misao” takođe snažno otvara tzv. vojvođansko pitanje, angažujući pri tom pisce iz inostranstva (na primer iz Moskve) koji po prirodi stvari ne potpadaju pod jurisdikciju pravosuđa u Srbiji. U napisima u ovom časopisu govori se o “savezu demokrata Tadića i mađarskih separatista iz Vojvodine”, a političko delovanje pripadnika mađarske nacionalne manjine i Republike Mađarske opisuje se na način koji zakon ne dozvoljava: “Tako se potvrđuju prognoze o tome da prozapadna grupacija Borisa Tadića zajedno sa mađarskim separatistima realizuje plan konačnog rasparčavanja države Srbije pretvarajući je u appendix globalističkih struktura. Što se tiče mađarske strane, ona razmatra kako je moguće što pre Vojvodini dodeliti status države i preokrenuti Srbiju u srpsko-mađarsku federaciju. Sledeći koraci će biti izlazak Vojvodine iz sastava Srbije, organizovanje kampanje lokalnih ekstremista uz političko-propagandnu podršku Budapešte za „istiskivanje“ Srba (po kosovskom receptu) i, konačno, prisajedinjenje pokrajine „majci-Mađarskoj“ u granicama srednjevekovne „Krune Svetog Ištvana“.”
Kad je reč o odnosu prava verskih i nacionalnih manjina, neprihvatljivo je da državni organi ne reaguju na tihu ali kontinuiranu internacionalizaciju problema vezanih za ostvarivanje prava etničkih Bošnjaka islamske veroispovesti i etničkih Vlaha pravoslavne veroispovesti. Poznato je da do internacionalizacije problema dolazi tek ukoliko se iscrpu legalna sredstva u okviru vlastite države. Ne tako davno Državna zajednica Srbija i Crna Gora je samo zahvaljujući intervenciji Rumunije izbegla da Parlamentarna skupština Saveta Evrope prihvati predlog Litvanije i Moldavije da se politika Srbije prema manjinama stavi pod poseban monitoring.
Fizički obračuni i upotreba vatrenog oružja u sukobima muslimanskih frakcija u Sandžaku, kao i susreti čelnika Islamske zajednice u Srbiji sa ambasadorima SAD, Irana, Austrije i misije OSCE, pokazuju da se u inostranstvu uočava senzitivnost pitanja ostvarivanja manjinskih nacionalnih i verskih prava islamskih vernika među etničkim Bošnjacima u Sandžaku. Poseta PER na čelu sa direktorom g. Alex Grigorevom Novom Pazaru ovo dodatno potvrđuje.
Istovremeno je, dva dana pre izbora nove vlade Rumunije, ministar spoljnih poslova g. Cristian Diaconescu ocenio da je položaj rumunske zajednice u Timočkoj krajini „posebno zabrinjavajući“. Prema vesti agencije Beta, Diaconescu je, govoreći o Rumunima iz Timočke krajine, rekao da je „neprihvatljivo što ne mogu otvoriti jednu crkvu“ i dodao da je „neprihvatljivo“ i to da su u Srbiji mogući akti „vandalizma prema rumunskim elementima“, tim više što se radi o zemlji koja želi da uđe u EU. Internacionalizacija „bošnjačkog“ i „vlaškog“ pitanja, odnosno statusa Islamske zajednice i Rumunske pravoslavne crkve, uveliko je već na delu, a ima ozbiljnih naznaka da je otpočela i internacionalizacija „vojvođanskog pitanja“. Upada u oči potpuno odsustvo reakcija naših državnih organa, a pre svega Ministarstva spoljnih poslova. Treba podsetiti da naša vlast odbija da ispuni svoju obavezu tako što će nepristrasno arbitrirati između zavađenih frakcija Islamske zajednice, kao i da odbija da registruje eparhiju Rumunske pravoslavne crkve, vezujući mogućnost registracije njenog „organizacionog oblika“ za dobijanje saglasnosti Srpske pravoslavne crkve. (Cf. Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica, član 2, stav 2).
Kad je reč o internacionalizaciji pitanja verskih sloboda, nijedan državni organ osim Ministarstva vera nije reagovao na nedavno obraćanje Hrišćanske adventističke crkve međunarodnim organizacijama i ambasadama SAD, Britanije i Australije, kojim se tražila bar minimalna zaštita od fizičkog zlostavljanja adventističkih vernika. CRCD upozorava javnost na sistematsko zanemarivanje ovih problema. CRCD smatra da u skladu sa članom 3 Zakona o ministarstvima odgovornost za već nastale i moguće neželjene buduće posledice inertnosti naših organa uprave leži pre svega na Ministarstvu spoljnih poslova. Ovo ministarstvo je zakonom obavezano da obavlja poslove državne uprave koji se odnose na održavanje odnosa Republike Srbije s međunarodnim organizacijama i institucijama i na učestvovanje u zaključivanju, ratifikovanju i primeni međunarodnih ugovora. U najmanju ruku je činjenično nesporno, kao što se može videti i iz najnovijeg izveštaja Foruma 18, da se uveliko krši član 9 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Problemi verskih manjina, poput muslimanske i vernika Rumunske pravoslavne crkve, nedvosmisleno su povezani sa problemima vezanim za ostvarivanje nacionalnih prava etničkih Bošnjaka i Vlaha. Kad je u pitanju Hrišćanska adventistička crkva, njen međunarodni, nadnacionalni i nad-etnički karakter predstavlja stalni izazov za one ekstremističke i neo-nacističke grupacije koje traže „loše Srbe“ i „izdajnike Srpstva“.
Nesporno je da je reagovanje policije bolje nego ranije, ali njega i dalje često ne prate podnošenje krivičnih prijava niti odgovarajuće reakcije tužilaštva. Na primer, policija je 8. januara 2009. odbranila ljude koji su u Pentekostalnu crkvu u Beogradu doveli svoju decu na podelu božićnih paketića, od oko stotinu huligana iz organizacije „Obraz“. Ovu organizaciju je MUP Srbije u decembru 2005. godine, u informaciji dostavljenoj Skupštini Vojvodine, okarakterisao kao „klerofašističku“, a bivši šef Bezbednosnoinformativne agencije g. Rade Bulatović je u jesen 2007., na sednici Odbora za bezbednost Narodne skupštine Srbije, pojedine ekstremističke organizacije, među kojima i „Obraz“, označio kao pretnju po bezbednost građana Srbije. S druge strane, nema nikakvih informacija o podnošenju čak ni prekršajnih prijava u vezi sa incidentom od 8. januara 2009, a pogotovo nema bilo kakvih informacija o reagovanju javnog tužilaštva po službenoj dužnosti u vezi sa širenjem i raspirivanjem mržnje na verskoj, nacionalnoj i rasnoj osnovi (član 317 Krivičnog zakonika Srbije).
Nekada krivične prijave, i kada se podnesu, ne daju rezultate na planu otkrivanja i procesuiranja počinilaca. Na primer, 7.01.2009, u selu Grljan kod Zaječara na kućama u kojima žive Romi ispisane su nacističke parole, a policija je podnela krivične prijave protiv nepoznatih lica po članu 317 Krivičnog zakonika Srbije. Do sada nema nikakvih informacija o otkrivanju počinilaca.
Složeni i uzajamno povezani problemi o kojima je u ovoj analizi reč zasad tinjaju i tek se povremeno razgorevaju. Postoji bojazan da će oni, ukoliko se ne stave pod kontrolu na način propisan Ustavom i zakonima, buknuti i eskalirati u nepoželjnom pravcu. Neophodno je podsetiti javnost da su spoljna politika zemlje, položaj Vojvodine, zaštita verskih manjina i zaštita nacionalnih manjina oblasti koje su međusobno čvrsto isprepletene. Bez konstruktivnog razrešavanja ovog čvora nema pomaka Srbije na putu evropskih integracija, čak i ako neki drugi uslovi budu ispunjeni.
(Centar za razvoj civilnog društva, 12. januar 2009.)