Prema podacima ministarstva finasija, prosečna plata u privatnom sektoru je oko 39.000 dok je u preduzećima čiji je vlasnik država skoro 53.000. To znači da ta četvrtina koja se uglavnom udomila preko veze ili partijske knjižice godišnje ima 1.700 evra više od onih koji su mislili da će u privatnom sektoru zarađivati više kako je to svuda u svetu.
Visina plate, međutim, samo je kap u moru, kada se istraže ostale prednosti državne službe. – Ne morate da ispoljite ni zrno kreativnosti, inicijative ili proaktivnosti. I možete tako do penzije. Učinci se uglavnom ne ocenjuju, pa na nekim pozicijama možete da provedete ceo radni vek, radeći efektivno nekoliko sati dnevno. Takođe, plate ne kasne, kod banaka ste siguran klijent, a na određenim pozicijama možete dodatno da zaradite i kroz sitnu korupciju – kaže ekonomista Aleksandar Stevanović.
Naravno, tu su i ostale prednosti u odnosu na privatni sektor: plaćanje doprinosa na stvaran iznos plate, broj dana godišnjeg odmora, poštovanje svih zakonskih odredbi koje se tiču praznovanja, dnevnice u slučaju rada noću i neradnim danom, topli obrok i markica se podrazumevaju, naknada u slučaju smrti najbližeg, „velikodušne otpremnine“, bonusi, varijable i jubilarne nagrade, trinaesta plata, dnevnice za putovanje, slobodni dani, bolovanje koje se prilično toleriše, itd.
Analize Centra za istraživanje u privredi pokazuju da se u državnim preduzećima efektivno radi tri sata i 45 minuta dnevno. Istovremeno se kod privatnika radi sedam sati i 18 minuta, dakle skoro četiri sata duže. Zato ne treba da čudi da je produktivnost u Srbiji tek 42 odsto od evropskog proseka.

(Radio 021)