Ne, Vučić nije zaista pao! Osim u moralnom smislu. Ali to nije ništa novo. Dakle, ne treba naslov ovog teksta shvatiti bukvalno. Bar ne u ovom momentu. U ovom momentu, poželjno ga je shvatiti isključivo futuristički. Dakle, pišem o događajima koji će se neminovno odigrati u bliskoj ili daljoj budućnosti. Pišem o padu Aleksandra Vučića, odnosno o njegovom odlasku sa sadašnje pozicije Velikog Vrhovnog Vođe zemlje Srbije.

Da bih stigao do priče o Vučićevom odlasku, počeću ovaj tekst kratkim uvodom o njegovom dolasku na vlast i aktuelnoj, sada već diktaturi. Tokom poslednjih nekoliko godina, građani Srbije bili su svedoci vrtoglavog “kambeka”, tj. povratka Aleksandra Vučića na sam tron srpske političke scene u “novom” – naprednjačkom ruhu. Mnogi su se, tokom pomenutog procesa, s pravom pitali kako je moguće da osoba sa takvim političkim “bukagijama” i tako strašnom prošlošću – bude ne samo amnestirana i opšteprihvaćena, nego i izuzetno popularna u zemlji Srbiji. Odgovor na to pitanje ni dan-danas nije lako dati. Priče na tu temu uglavnom se završavaju tezama da je Vučić vrhunski demagog koji građanima uvek kaže baš ono što oni žele da čuju, da je Vučić nekakva živa kazna za propalu petooktobarsku revoluciju, itd. On je, po mnogima, hipnotizer narodnih masa i velemajstor kolektivne amnezije. Ima i onih malo “produhovljenijih” mislilaca, poput Vuka Draškovića, koji tvrde da je Vučić ni manje ni više nego – Sveti Pavle našega vremena. Po njemu, Vučić je potpuno pripitomio svoje političke stavove i zaslužuje drugu šansu. Da li je Drašković u pravu – procenite sami. Ako se ja pitam, stvari su sasvim jasne – Vučić dlaku menja, al’ ćud nikada!

Bilo kako bilo, jedno je sigurno – Vučić je nakon opštih izbora 2012. godine postao ne samo neprikosnoveni šef najveće političke stranke u Srbiji (SNS) već i novi Veliki Vrhovni Vođa naše zemlje. Kao da ih već nismo imali dovoljno. Ah da, ima još nešto… Vučić je poodavno bacio bedž Vojislava Šešelja i, slutim, potpuno zaboravio svog čuvenog političkog oca. Dakle, Srbijom upravlja nova, unapređena, redizajnirana i iz temelja “produhovljena” proevropska verzija nekadašnjeg zloglasnog Miloševićevog ministra informisanja. No, ne dajte se zavarati! Stvari su tako vesele i lepe samo naizgled. U praksi i u samoj svojoj srži, Vučić je isti onaj radikal iz 90-tih kojeg retko ko može pamtiti po nečemu dobrom. Isti onaj radikal koji je za skupštinskom govornicom pozivao na ubijanje Muslimana, uništavao nerežimske medije i bio “veći Šešelj od Šešelja”, koristivši svaku moguću priliku da svom tadašnjem vođi dokaže odanost sumanutoj „ideologiji srpskog nacionalizma“.

Dokaz? Dovoljno je baciti pogled na Vučićeve psihopatske ispade na nedavnoj sednici Kriznog štaba Vlade Srbije koja je direktno prenošena i milion puta reprizirana na SNS-ovom “ružičastom” javnom servisu. Tragedija poplavljene Srbije pretvorena je, tako, u Vučićevu bahatu demonstraciju sile i lični diktatorski marketing. Paradoksalno, i uz dužno poštovanje prema žrtvama poplava, utisak je da je za Srbiju Aleksandar Vučić veća katastrofa od bilo kakve prirodne nepogode. Na dotičnoj sednici, on je delovao ne kao premijer Srbije nego kao ostrašćeni ratni komandant. Delovao je kao razjareni diktator koji samo što ne izgovori ono čuveno Šešeljevo “Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica”. Vučić je ovim nastupom prikazao svoju radikalsku srž. Time je, slutim, učinio da mnogi građani Srbije “progledaju” i zažale zbog masovne apstinencije na nedavnim izborima. Ali sada nema nazad, dragi moji apstinenti!

Kad je reč o budućnosti Srbije, veoma je važan odgovor na pitanje: kako će Vučić jednog dana otići sa vlasti? Dakle, da li će “Sveti Pavle” biti u stanju da mirno preda vlast nekome ko ga jednog dana pobedi na izborima? A takav će se, pre ili kasnije, pojaviti. Ili će, što je daleko gori ali nažalost i prilično moguć scenario, Veliki Vrhovni Vođa posegnuti za Miloševićevim metodama obračuna sa “nepodobnim” novinarima i političkim protivnicima? U tom smislu, Vučić je zanat definitivno ispekao. A kako i ne bi? Učio ga je od najboljih. Učio ga je od Miloševića i Šešelja – neprikosnovenih političkih “superstarova” Srbije 90-tih.

Možemo samo da se nadamo i Bogu molimo da aktuelna cenzura, tabloidno blaćenje političkih protivnika i apsolutna medijska dominacija Aleksandra Vučića nisu samo blaža varijanta onoga što nas čeka onda kada se fotelja Velikog Vrhovnog Vođe “zaljulja”. A taj dan će doći. Pre ili kasnije. Takođe možemo da se nadamo i da građani Srbije, nakon kolektivnog osvešćivanja (izlaska iz aktuelnog stanja političke zbunjenosti i amnezije) koje će vremenom neminovno uslediti neće biti baš toliko naivni da ponove petooktobarske greške. Kao glavni protagonisti te izneverene revolucije, građani bi ovoga puta svoj bes mogli da projektuju na onoga od koga trenutno očekuju da od Srbije napravi evropski Dubai (Beograd na vodi, itd.) i koji im je dao gomilu nerealnih obećanja. A to je, naravno, Aleksandar Vučić. Njegova obećanja su po svom megalomanskom karakteru daleko nadmašila sva obećanja “petooktobarskih” lidera. Lidera nekadašnjeg DOS-a i stranaka-naslednica koje je, kako se ispostavilo, narod “kaznio” ni manje ni više nego – Aleksandrom Vučićem.

Kako sada stoje stvari, Vučić je bliži tome da od Srbije napravi evropsku verziju Severne Koreje nego bilo šta nalik Arapskim Emiratima. Nekome će ovo možda zvučati čudno, ali ne bih voleo da sam u koži Aleksandra Vučića. Ni sada a posebno ne u bliskoj i(li) daljoj budućnosti kada sav njegov “opijum” izgubi svoje dejstvo. Jer tada… tada Vučić više neće imati kuda da pobegne. Osim ako možda dobije neki “bratski” azil u maniru Mire Marković i sina joj, ali to je već priča za sebe. Njegovi sadašnji obožavaoci pretvoriće se, slutim, u njegove najveće neprijatelje. Pretvoriće se u izneverenu i besnu rulju koju čak ni on više neće moći da pravi budalama. Rulju koja će, u maniru naknadne pameti, najzad shvatiti da je car go.

U međuvremenu, Vučićeve greške kao da postaju sve veće. Posle malog miliona raznih afera, skandala i opšteg sunovrata svih društvenih vrednosti, poslednji “biser” je njegovo pismo OEBS-u. Pismo u kojem bez imalo stida i čak pretećim tonom poriče medijsku cenzuru koja se sprovodi, a koja se, između ostalog, ogleda u gašenju “nepodobnih” sajtova, brisanju “nepodobnih” blogova, otpuštanju novinara samo zato što su se usudili da prozbore nešto što nije bilo po ukusu Velikog Vrhovnog Vođe zemlje Srbije…

Koliko dugo će sve to trajati? Kada će i da li će građani Srbije ustati protiv Vučićeve diktature? To je, nažalost, u ovom trenutku, nemoguće predvideti. Mnogo faktora je umešano, mnogo građana je zbunjeno. Da li će ga Zapad “pustiti niz vodu” kada kosovska saga bude završena? Da li će se pojaviti neki novi, nekompromitovan političar, sposoban da napravi makar balans političke moći i ukine retrogradnu dominaciju Vučića i SNS-a? Jedno je sigurno – apstinenti neće večno spavati, pa ni Vučić neće večno vladati. Pitanje svih pitanja je kolika će biti cena pada Aleksandra Vučića. Nadajmo se – ne previsoka!

(Autonomija)