Geopolitička je drskost organizovati u nekoliko dana razlike posetu Srbiji ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova i nemačkog kancelara Olafa Šolca. U sred varvarske agresije i najkrvavijih borbi za Donbas, šef ruske diplomatije u Evropi dobrodošao je jedino u Beogradu, dok Šolc tu izgleda kao „treći suvišni“. Poseta visokih zvaničnika sa dve strane rova odigrava se na vrhuncu dramaturgije Aleksandra Vučića u kukanju zbog neizdrživih pritisaka i nepravednih pretnji napaćenoj Srbiji za „sedenje na dve stolice“.

Da li je Vučić svestan svog bezobrazluka i provokacije koju upućuje Zapadu? Da li on samo meša pakle šibica ispod kojih je zrnce ili se iza sve te prividne naivnosti krije prava priroda starog srpskog radikala?

Ješćemo rusko korenje

Oni koji prate srpske tv-kanale sa nacionalnom frekvencijom iskreno saosećaju sa svojim predsednikom Vučićem koji je stavljen na najgore muke, pred najtežim izborom zbog kog bismo sigurno živeli deset puta bolje da smo Rusiji uveli sankcije.

Poruka je publici poznata, jedemo korenje ne zbog vlastitih istorijskih zabluda i kriminalizovane države, već zbog solidarnosti sa nepravedno optuženim i kažnjenim bratskim narodom Rusije. A oni su, baš kao i mi, jedini svetski pravednici i mučenici, nizbogčega kažnjeni NATO bombama koje sada lete protiv Rusije.

Veliki broj je onih u Srbiji koji ne podržavaju Vučića i nisu nacionalisti, ali smatraju da je Ukrajina žrtva ambicija globalističkih apetita Sjedinjenih Država i da ratom nisu trebali da rešavaju problem sa Rusijom. Ukrajina je svojim ponašanjem sama isprovocirala nasilje u porodici, smatraju mnogi ne samo levičari boljševici, već i nesvrstani liberali. Sve su te iskivljene slike idelne za manipulaciju.

Za to vreme iz Brisela upozoravaju Srbiju da će, ukoliko se opredeli za saradnju sa Rusijom, otići u izolaciju. Izbor „sedenja na dve stolice“ znači magareća zadnja klupa i obustavljanje evropskih integracija.

I te prognoze nimalo nisu komične, već pesimistične i upozoravajuće, dok je realna politika Srbije nešto drugačija. Vučić je odugovlačio sa uvođenjem sankcija, dok se nije pojavila ozbiljna pukotina u jedinstvu EU, pre svega oko sankcija na rusku naftu a posebno na gas koji još nije ni stigao na dnevni red. Telefonski razgovor sa Putinom o kupovini ruskog gasa u sred neusklađenosti oko šestog paketa sankcija Rusiji samo to potvrđuje. Putinu ništa ne znači da po nižim cenama proda Srbiji ono malo gasa u zamenu za lojalnost. Vučić bi tih dve i po hiljade kubika našao i kod EU saveznika, ali je tu bilo važnije isprovocirati bes Zapada.

U stvari, ne želi Vučić da vodi neku određenu osmišljenu politiku, „sedenja na dve stolice“ ili vojno-političke neutralnosti. Predsednik Srbije pre svega želi da vodi svoju autokratsku politiku nezamenjivog vladara Srbije i da mu se u to sa Zapada niko ne meša. Dok su svi zabrinuti nesigurnošću spoljnog puta Srbije, unutrašnji autoritarni je sasavim izvestan. I to je osnova haotičnosti spoljne politike Srbije, a u stvari u pitanju su bajpasi i slojevi koji štite Vučićevu političku apsolutističnost. To je decenija šizofrenog kretanja čas na jednu, čas na drugu stranu: Brisel i Moskva, SAD i Kina, Briselski sporazum i nepriznavanje Kosova, NATO i ODKB, Otvoreni Balkan i Srpski svet.

Stvaranje Vučića

I dok se svi bave time da li će Srbija prestati da „sedi na dve stolice“, uvede sankcije, prizna Kosovo, srpsko društvo je svakim danom sve razorenije, demokratija iskompromitovana, izbori degradirani, politička kultura na dnu, mediji žuto-ruski, mladi i sposobni na putu, a zajednica ksenofobična i apatična. Poslednja istraživanja Crte o narodnom raspoloženju kažu još samo da čvrsta ruka prstom pokaže koga treba da se bije…

Ne plaši se Vučić nikakve „izolacije“ Srbije. Više se plaši Zapad, EU i SAD, međunarodno izolovane i odbačene Srbije, sa otuđenim autoritarnim liderom kakav je bio devedesetih Slobodan Milošević. Niko ne želi ponovo bombe, jer sada nema novog Černomirdina da smiruje pomahnitalog Vučića. Ne želi Zapad ni rat, a još manje novu NATO intervenciju na Balkanu. Merkelova i evropski lideri su to dobro znali i zato osmislili bogomdanu stabilokratiju.

I Vučić je svestan da su čak i manji sukobi na Balkanu – njegova politička smrt. Srbija stvarno ne može ozbiljno nekog da ugrozi vodenim pištoljima. I tako se sve pretvara u međunarodnu političku predstavu gde se iz Brisela Srbiji garantuje ulazak u EU, a Srbija se kune u privrženost evropskom putu. Stvaranje Adama. Za to vreme ne samo da je Vučićeva hobotnica u svakom kapilaru državnog života, već i srpsko društvo postaje nalik bratskom ruskom – lobotomizovano, izmanipulisano i samo vođino.

(Autonomija)