Izbori za Mesne zajednice u Novom Sadu pokazali su ranjivost i paniku naprednjačke vlasti. Utisak je da je za njih kontrola nad mesnim zajednicama, čija je ingerencija inače degradirana, maksimalizam doveden do pitanja političkog života ili smrti.

Kao svaki zreli autoritarni režim, naprednjački se ponaša sasvim monolitno i nigde nije spreman da ustupi ni milimetar vlasti. Izbori za mesne zajednice u Novom Sadu ponovili su tipsku sliku koju se najčešće viđa na lokalnim izborima širom Srbije – džipovi, automobili sa biračima, napadi i zastrašivanje likovima nasilničkog izgleda.

Jasno mi je bilo da će za vladajuću stranku izbori za mesne zajednice biti važni koliko i predsednički, kada je u mom kraju na Detelinari oživela potemkinova kancelarija oblepljena Vučićem i Vučevićem, čija se vrata otključavaju samo za izbore i kada su počele da pristižu kutije i marširaju aktivisti.

Ne treba biti u zabludi da je sve to samo zli personalni režim Aleksandra Vučića, kojeg prate paravojske desnih batinaša i kriminalnih navijača. Ne, to su naizgled veoma pristojne porodice, prijatelji i komšije kapilari svih onih koji imaju korist od masovnog klijentelizma i korupcije, spremni dušom i telom da brane bivše radikale, njihove kandidate i njihovu krvavu revizionističku ideologiju.

Takva napredna stranka nastala je na cepanjima i preletanju iz raznih partija ljudi bez morala, karaktera i političkih principa. Time je i strah od gubitak vlasti veći. Jer ako se poremeti prividna stabilnost, ravnoteža se poljulja, SNS krene da gubi makar „male“ izbore, a popularnost se okrene nekoj drugoj političkoj grupaciji, bilo kojoj u Srbiji, upitni postaju brojni tenderi, radna mesta i privremeno-povremeni ugovri za stotine hiljada korisnika režima. Takva situacija nije vezana samo za Srpsku naprednu stranku, već je ona nastala još od uvođenja višestranačja u Srbiji i zato danas ne postoji suštinska razlika između vladajućih i opozicionih stranaka.

„Peti oktobar“ je uzdrmao temelje ovog obrasca, ali je rehabilitacijom i uključivanjem SPS-a u vlast već odmah nakon ubistva Zorana Đinđića izgubljen svaki epitet revolucije. Zato vodeća opozicija okupljena oko Đilasa, Jeremića i Lutovca samo čeka da se iscrpi unutrašnja i spoljna legitimnost Vučićevih naprednjaka, pa da zajedno sa njim i večitim Dačićem produže tu gde su nekada stali.

Da je opozicija iskrena u svojim namerama oko promene režima i celog političkog sistema, oni bi krenuli od promena u mesnim zajednicama i to na ovim izborima u Novom Sadu. Temeljno i organizovano.

Ali ne, srpskoj opoziciji nije ni u cilju da podrže takve inicijative i poremete političku simbiozu sa Vučićem, rizikujući od novih imena kojih je politička scena u Vojvodini i Srbiji itekako željna.

Jasno je da se posle teškog poraza na izborima za više Saveta MZ u opštini Sečanj naprednjačka vlast plaši ne samo od nevidljivih pukotina, već strahuje i od novih političkih agendi koje već kao plima nadilaze, kao što su ekologija, brojne afere, unutrašnje podele, nezavisni mediji, strah od realnih diploma, emancipacija žena i svih ugroženih manjina.

Popularnost naprednjaka je mentalitet kladionice. I upravo zato što se opsesivno odnose prema gubljenju vlasti, samopouzdanje naprenjačkog monolita treba rušiti ne samo na predsedničkim i republičkim izborima, već pre svega na lokalnim, izborima za mesne zajednice, izborima za nacionalne savete nacionalnih manjina, kao i u drugim granama vlasti i raznim institucijama. Promene kreću od svog vlastitog dvorišta, firme, komšiluka… I ne po svaku cenu iz političkih razloga. Uostalom, sami smo krivi jer su u prioritetima organizovanja svakodnevnog života našeg društva MZ ostale zapostavljene i prepuštene strankama.

Politički vetar promena na Balkanu duva sa zapada na istok, i to se više puta potvrdilo početkom devedesetih i dvehiljaditih. Uostalom, ako nije Budimpešta, onda bi lokalni izbori u Hrvatskoj i za grad Zagreb mogli bi biti lekcija za Srbiju. Tu je i ranije iskustvo lokalnih izbora i Studentskih protesta iz 1996/97.

Međunarodna klima i odnos uglavnom licemernog Zapada prema Srbiji će se menjati. Decenija sa naprednjacima već je tu, a lista razočarenja zasenjuje listu očekivanja spoljnih aktera. Upravo je to šansa da ekološki protesti, lokalni izbori i izbori za mesne zajednice iznedre nova imena na političkoj i javnoj društvenoj sceni. Imena koja su neukaljana i izvan predstave u režiji vlasti i opozicije. I nemojmo se zavaravati, naprednjaci već sad pokazuju da neće mirnim putem sići sa vlasti, a opozicija da im ne smeta „preletačka revolucija“.

Građanska inicijativa na izborima za mesne zajednice u Novom Sadu bila je organizovana uglavnom na spontanom entuzijazmu i donela je pojedine svetle rezultate u nekoliko saveta MZ. Ali to nije dovoljno. Bila je to mala, ali prljava kampanja, procedura glasanja puna nejasnoća, a mnoge MZ imale su samo naprednjačke kandidate.

Sledeći takvi izbori biće još veći izazov, jer se vremenom svaka vlast osipa, slabi. Sledeći ulog biće još veći, jer će sa druge strane stajati još agresivniji batinaši koji zastrašuju birače i opoziciju, ali i još pokornija i beskičmenija kvazi elita koja džakovima pasulja i kutijama kafe kupuje glasove za uhlebljavanje i karijere članova svojih porodica. I nemojmo se mnogo nadati realnim promenama političkog režima samo na republičkom nivou. Impuls za temeljnu promenu treba da dođe pre svega sa lokala.

(Autonomija)