Odnosi između Srbije i Hrvatske u protekloj deceniji su u talačkom položaju interesa vlasti u Srbiji, ali i u Hrvatskoj, da proizvodnjom veštačkih tenzija skupljaju najopasnije poene na domaćem terenu. Obe strane svakako doprinose tome, jer svaka kvazipatriotska predstava uvek mora imati partnera u drugoj, navodno suprotstavljenoj strani. Hrvatska je i ovaj put propustila priliku da adekvatnom reakcijom onemogući Vučiću ovaj teatar, kaže za Danas Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i lider SDS, komentarišući tenzije oko zabrane predsedniku Sbije da poseti Jasenovac.

Da li su nepovratno narušeni ionako klimavi odnosi između Srbije i Hrvatske?

Verujem da ne postoje nepovratno narušeni odnosi među državama i zato sam kao predsednik Srbije inicirao i sprovodio projekat regionalnog pomirenja. Baš kao što su i u Miloševićevo vreme i vreme mog mandata odnosi Srbije i Hrvatske oslikavali naše vrednosti i politike, tako je i danas. Vučićeva izjava da on misli da do pomirenja ne može doći i da ono nije realno, govori da je na vlasti danas isti onaj Vučić koji je bio i devedesetih godina.

Vraćamo li se u devedesete godine?

Uvodi se opasan diskurs mržnje ponovo u srpsko-hrvatske odnose, od kojih zavisi mir u regionu. Vučić otvoreno kaže da bi se ponašao isto kao Hrvatska koju kritikuje i da razume “zašto ga mrze”. Od regionalnog pomirenja, došli smo do toga da predsednik Srbije implicitno optužuje one koji idu u Hrvatsku na letovanje i da govori da se ponosi time što on nikada nije hteo tamo da ide na more. Govori da njemu nije do mora, već do Jasenovca na način koji poručuje da svi koji idu u Hrvatsku na more, ne poštuju Jasenovac, što je blasfemija.

Da li je bilo neophodno da predsednik države sada podiže temperaturu oko Jasenovca i ulaska u Hrvatsku i da se, kako Vi kažete, busa u patriotske grudi?

Očigledno da mu jeste bilo neophodno, inače ne bi najavljivao gromoglasno kako će biti “prvi predsednik Srbije koji će posetiti Jasenovac”, a onda kada na to dobije očekivanu notu, da diže novu dramu kako mu se to zabranjuje. Inače, jedno je u svemu tome svakako istina – Vučić bi zaista i bio prvi predsednik Srbije koji ide u privatnu posetu Jasenovcu, jer svakako nijedan predsednik u takvu posetu ne bi i nije išao privatno. Mada ne znam koja je to privatna poseta koja se najavljuje u medijima i na koju je planirao da ide sa kamerama.

Zar Hrvatska nije pogrešila što mu nije omogućila tu posetu, kada je već to toliko puta tražio?

Nije pogrešila reagujući na očigledno kršenje protokola, ali jeste zato što nije nedvosmisleno podvukla da je predsednik Srbije dobrodošao ukoliko poseta bude organizovana po utvrđenoj proceduri i protokolu. To je ne samo diplomatsko, već i bezbednosno pitanje. Setite se šta se desilo tokom njegove posete Srebrenici. I zato je zarad mira i dobrih međususedskih odnosa potrebno razlikovati reakcije na Aleksandra Vučića kao pojedinca i na predsednika Srbije kao instituciju. Ja kao predsednik Srbije nisam imao nikakav problem kada sam odavao poštu žrtvama u Jadovnu ili Vukovaru, na teritoriji Hrvatske, niti u Srebrenici, niti na bilo kom drugom mestu stradanja. Ali moja celokupna lična politička istorija je istorija borbe za pomirenje i razvoj političke kulture. Dok je Vučić pozivao na “sto muslimana za jednog Srbina”, ja sam posvetio život borbi protiv takvih režima koji su nas uvek gurali u ratove, sukobe i civilizacijsko i ekonomsko nazadovanje.

Koliko su uobičajene privatne posete državnika nekoj drugoj zemlji i da li ste Vi imali neku takvu posetu?

Prvo, bitno je da razjasnimo da ne postoji “privatna” poseta predsednika jedne države drugoj u smislu zaobilaženja procedure. Ne može predsednik države neku posetu prosto da proglasi privatnom i da time onda pravda odlazak na teritoriju druge države mimo procedura. Retko sam kao predsednik države napuštao zemlju iz privatnih razloga, ali nikada mimo utvređnih pravila, koja se odnose na poštovanje ne samo države u koju idete, već i svoje države. Vučić iznosi ovih dana besmislice kako takva pravila ne postoje i skandalozno je što poredi posete gradonačelnika nekih mesta u Hrvatskoj sa posetom predsednika države. Taj protokol je nepisano pravilo, koje svaki civilizovani državnik poštuje, a u kontekstu pitanja bezbednosti to ulazi i u domen kršenja zakona.

Zbog Vaše izjave da zabrinjava Vučićeva potreba da istorija počinje od njega, premijerka Brnabić Vas je optužila za “antisrpsko delovanje”?

Premijerka vrlo brzo napreduje od poluusmenih, do radikalski vrlo usmenih izjava. Optužbe koje je uputila na moj račun, bez ikakve odgovornosti o mogućim posledicama tako teških optužbi, su klasični radikalski narativ, zbog kog upravo Vučić i ima problem kada odlazi u većinu zemalja regiona. Teško je graditi dobre međususedske odnose ukoliko su na vlasti u državama regiona oni čije političko delovanje se povezuje sa stradanjima iz devedesetih. Te rane je potrebno zaceljivati, jer su još uvek vrlo žive u kolektivnom sećanju i sećanju porodica stradalih, ma koje nacije i vere oni bili. A Vučićeva politička istorija je upravo istorija provociranja i to se ne može poništiti nikakvim političkim marketingom, niti deklarativnim političkim zaokretom.

Vi tvrdite da ste bili i u Jasenovcu, ali i u Jadovnu, ali ljudi iz vlasti navode da ste pobrkali stvari i da niste makli dalje od Donje Gradine, koja i nije Hrvatska.

To je posebno jeziva izjava, kojom režim šalje poruku da Donja Gradina, kao najveća masovna grobnica logoraškog kompleksa Jasenovac, nije Jasenovac samo zato što nije na teritoriji Hrvatske i da za njih ubijeni u Donjoj Gradini nisu jasenovačke žrtve. Upravo oni su pobrkali naziv logora i naziv geografskog mesta. Uostalom, ja sam kao predsednik države bez ikakvih problema zvanično odavao počast žrtvama našeg i drugih naroda i na teritoriji Hrvatske. A mereći na takav način značaj žrtava teritorijom na kojoj im odajemo počast, zapravo se ceo region vraća u diskurs koji je i doveo do tih žrtava. Inače, apsolutno se zalažem za to da se predsedniku Srbije mora dozvoliti da na svakom mestu može da oda počast žrtvama, ali i za poštovanje procedura koje to podrazumeva.

Koliko je podizanje tenzije oko Jasenovca zatamnjivanje pada ukrajinskog aviona u Grčkoj, zbog kog su Grci uložili protesnu notu?

Tenzije svakako nisu podignute zbog toga, već zbog prikrivanja mnogo većih stvari, ali je režimu dobro došlo vremensko podudaranje ta dva događaja. A pitanje pada aviona je veoma značajno jer je ponovo otvorilo temu Tešićevog poslovanja i kriminala koji ova vlast sprovodi i dozvoljava već deceniju. Podsećavam vas da godinama ukazujem na veze Tešića i režima i upozoravam na posledice toga po bezbednost i međunarodni ugled Srbije. Ovaj režim se sve vreme najvišim nacionalnim interesima odužuje svojim finansijerima, baš kao i podržavaocima iz međunarodne zajednice.

Zaslužuje li srpska javnost da zna ko su trgovci oružjem, da li je ono transportovano za Bangladeš ili Ukrajinu i može li time da se svira kraj našoj vojnoj neutralnosti?

Apsolutno zaslužuje, pogotovo jer je naša zemlja bila i na listi FATF zbog takvih delovanja. Ali istinite informacije ne možemo da očekujemo od ovog režima. Ne znam da li može da se svira kraj vojnoj neutralnosti, ali još važnije od toga je što je u Srbiji odavno odsviran kraj pravnoj državi i borbi protiv kriminala.

Očekujete li da će se nešto promeniti ulaskom opozicije u parlament, koja bi trebalo da bude korektor vlasti? Ili će jedan čovek i dalje da odlučuje o svemu?

Ne očekujem ništa bolje, budući da je upravo taj isti čovek direktno i indirektno odlučio o sastavu i ovog parlamenta. Uostalom, kako očekivati bolje kada u parlament ulazi opozicija koja je bojkotovala prošle izbore, a sada u daleko gorim okolnostima tom istom parlamentu daje legitimitet. Ako sam u proteklih nekoliko godina i morao da ukazujem na neke štetne faktore i procese u opoziciji koji sprečavaju smenu ovog režima, mislim da je sada već to svima jasno i da i ne mora više da se dodatno pojašnjava.

Kažete da su vas najbrutalnije optuživali 2014. godine zbog odlaska na konsultacije povodom formiranja vlade, a sada su ti isti prihvatili poziv. Na koga mislite i zar ne treba razgovarati na nivou institucija?

Mislim pre svega naravno na Dragana Đilasa, a njemu svakako 2014. to pitanje niste postavili. Te 2014. godine je još uvek postojala nada se se održi kultura institucionalnog dijaloga i samo zbog toga sam prihvatio poziv na te konsultacije. Vrlo brzo je demokratija urušena do te mere, da je ta nada nestala. I zato sam nakon sledećih izbora 2016. godine odbio poziv na konsultacije. Međutim, 2014. sam od strane Đilasa optuživan da sam napustio DS da bih ušao u vlast sa Vučićem i da sam njegov privezak. Takve optužbe je nastavio da upućuje od tada do sada gotovo svim opozicionim liderima. Etikete “izdajništva” koje je lepio preko medijske kontrole, preko svojih poslušnika ili lično su uništile potpuno i DS, a i celu opoziciju. To uništavanje je započeo napadima na mene. Podsećam i da je ujedinjenje opozicije pred ove izbore razorio pod izgovorom da neće da sarađuje sa onima koji su predložili predstavnike za nadzorna tela za kontrolu izbora, jer time daju legitimitet ovom režimu. Da bi samo nekoliko dana nakon izbora on dao najveći mogući legitimitet i Vučiću i njegovom izbornom rezultatu. Podsećam vas da sam pod tim optužbama 2014. godine tvrdio da bi i Đilas prihvatio taj poziv čim bi ga dobio. I evo tako je i bilo. Smatram da budućnost Srbije zavisi ključno od ogoljavanja procesa koji su se dešavali u opoziciji i uloge u tome svakog od nas. I samo zato od te istine neću odustati nikada.

(Danas, foto: N1)