Isti oni koji su streljali Ljuba Čupića, danas po njegovom spomeniku uriniraju.

To su te poražene snage. To su ti „junaci sa Košara“ branitelji svetinja i srBstva“, to su te siledžije sa društvenih mreža, to je taj društveni talog i otpadnici koji su na „krilima slobode“ zarobili slobodarsku Crnu Goru.

ZLI NEMOĆNICI

To su vam oni koji su na glavama nosili šubare od jagnjeće kože, sa papcima. Oni mali, ništavni, one kukavice.

Nemoćni, primitivni, vašljivi, plašljivi, prljavi i pijani. Danas taj šljam urinira po spomeniku našeg heroja Ljuba Čupića, heroja kojeg se i mrtvog plaše!

Nismo se mi borili da bi nam danas oni iz seljačke zabiti, dobivši sve benefite države, oni najprimitivniji i njihovi potomci urinirali po našoj svetinji!

Svetinji jugoslovenske i crnogorske slobode u borbi protiv fašista i domaćih izdajnika koji danas gaze dostojanstvo Crne Gore, ostavljajući za sobom tragove nečoveštva, tragove stida i sramote, ostavljajući jedino ono što iza takvih i može da ostaje – smrad i prljavštinu, udarajući tako u temelje antifašizma!

Ne. Mi smo se rodili da bi takve opet pobedili i poslali na đubrište istorije gde i pripadaju, jednom zauvek.

Ljubo nije sam. Ljubo Čupić ima nas.

Nije slučajnost to što se desilo u Nikšiću. Takvo nešto se dešava svuda oko nas, region je zagađen jer je drugačije mišljenje postalo pretnja.

Da li je imati svoj stav i slobodno ga izražavati, poput ovog o sramnom događaju u Nikšiću znači da si meta i gde je ta crvena linija koja ne sme da se pređe? Ko ispisuje tu liniju i deli građanke na podobne i pokorne i one koje to nisu?

Najveća je pretnja danas biti antifašistkinja i boriti se za one vrednosti koje su temelj evropskog društva. Svog se antifašizma Srbija odrekla, a ukoliko ste žena, antifašistkinja, borkinja za ljudska prava, onda ste višestruko diskriminisana. Onda postajete meta u društvu koje gazi u fašizam.

Kao neko ko je oduvek zastupao građanske i evropske vrednosti, jasno braneći ideje antifašizma, izložena sam duže vreme pretnjama. Čak i smrću putem društvenih mreža.

Uporno postavljam pitanja: ko je izbrisao tu crvenu liniju između dobra i zla, između fašizma i antifašizma, između dva koncepta – humanističkog građanskog, sekularnog, antifašističkog nasleđa i, nasuprot tome – nacionalizma, fašizma, autokratije i istorijskog revizionizma s druge strane?

I zbog tih pitanja dobijam prijetnje.

NEODGOVORENA PITANJA

Lebdi dilema: kada trebaš da počneš da brineš za svoju bezbednost i bezbednost svoje porodice zbog antifašističkih stavova koje iznosiš u javnosti?

I mnoga pitanja bez odgovora. Da li govoriti istinu i ukazivati na ono loše znači da ne voliš Srbiju ili je upravo tom istinom vadiš iz blata iz kog ona sama ne želi da izađe? Šta je to „merilo ljubavi“ prema Srbiji i u čemu se ono ogleda?

Da se živi u lažima? Kad je to patriotizam zamenjen nacionalizmom i fašizmom?

Nekada je hrabrost bila boriti se protiv fašizma, zajedno, ujedinjeni u toj borbi. Hrabrost je bila ginuti za ideale i za slobodu bez koje mi danas ne bi postojali.

Danas biti hrabra, znači reći istinu!

Suočiti se sa prošlošću. Imati karakter. Moral. Obraz. Obrazovanje, koje je spoj morala i znanja jer znanje bez morala nije obrazovanje.

POTRAGA ZA DRUŠTVENIM DOGOVOROM

Ovde je dogovor najteži posao. Ovde se na Balkanu najlakše preko nišana sporazumevalo.

Da li je meni danas zabranjeno voleti Crnu Goru iz Srbije?

Dignuti hrabro glas u odbranu Crne Gore i njenih vrednosti iz države iz koje se samo loš glas čuo u proteklom periodu, iz države iz koje se ne očekuje dobar glas, iz društva koje taj glas kažnjava, glas koji te puno košta, ali nema cenu.

Da li reći da je u Srebrenici izvršen genocid znači da sam ja pretnja, a ne oni koji su genocid vršili, koji ga opravdavaju, revitalizuju i negiraju? Da li o granatiranju Sarajeva ne sme da se priča u Srbiji i danas 25 godina posle rata na prostoru bivše Jugoslavije? Da li voleti Vojvodinu u kojoj sam rođena i koja me je vaspitala znači da sam separatistkinja i „autošovinistkinja“ i da li zbog toga treba u svom gradu da se osećam ugroženo?

Da li smo se vratili u devedesete ili iz njih zapravo nikad nismo ni izašli?

Sve su to pitanja koja zahtevaju odgovore, a taj teret istine mnogo teže je nositi kada ste žena sa stavom i mozgom u konzervativnom društvu kakva je Srbija.

Žena koja se ne boji da misli u društvu koje joj zabranjuje da misli. Žena koja trpi najgnusnije uvrede i pretnje jer se usudila da govori o antifašizmu, da progovori i stane u zaštitu antifašističke Crne Gore. Žena koju nisu uspeli da smeste u kalupe i okvire koji su po meri društveno prihvatljivi za konzervativno i zaostalo društvo kakva je Srbija.

Ženu koju ne mogu uplašiti.

Žena koje se plaše.

BORBA ZA VRIJEDNOSTI

Pitali su me prijatelji: Da li se bojim?

Moj odgovor je bio, naravno da ne.

Oni koji mi prete su ništavila, ljušture u ljudskom obličju, to je talog ovog društva koji zagađuje i truje ovu zemlju već tri decenije. Najglasniji su oni saktiveni iza lažnih profila i mraka koji im dozvoljava internet.

To su one poražene snage, revizionisti, nacoš-akademici pesnici od naroda, narikače od pjesnika, popovi, ratni profiteri, trovači, novokomponovani lajt četnici oni koji su se odrekli slobode i zbog njihovog kukavičluka postali okoreli nacionalisti.

Velikosrpski nacionalisti! Oni koji su palili požare po Balkanu, oni koji su delili Bosnu oni koji i danas prete.

Na drugoj strani smo mi. Mi odvažni prkosni i neustrašivi. Mi ljudi, mi civilizovani građani, mi koji smo za mir, mi koji imamo herca da im se suprotstavimo i kažemo: E sad jedosta!

Mi kojima se crta meta na čelu jer smo ustali protiv velikosrpskog nacionalizma u društvu gde je tradicija nacionalizma temeljnija i jača u odnosu na tradiciju demokratije i ljudskih prava.

E, pa vidite: postoji nešto što se zove – nepristajanje.

Plaši takve i lepota i znanje, plaši ih hrabrost, plaši ih surova istina od koje žele da pobegnu. Plaši ih sve ono što njima nedostaje. Plaši ih što ne uspevaju da me isprovociraju, plaši ih moje nereagovanje na uvrede, plaši ih moj inat i usud. Od straha i prete ženi,drugačijima…

I mrze, jer strah stvara gubitnike, strah stvara nasilnike.

NEPRISTAJANJE

Ne pristajem na nepravdu, na laž, na mržnju, na nacionalizam, na falsifikate, na kukavičluk. Hrabrost je odlika velikih a to pravo pripada i ženama, sve ostalo je improvizacija.

Postoje žene koje su bile uvek na braniku odbrane pravih vrednosti. I to ih stavlja na vrh i razlikuje ih. Postoje one koje se ne povlače pred najgorima, pred ništavilima i kukavicama.

Postoji nešto što se zove dostojanstvo a to je najskuplje i to je ono što im, njima mrzieljima, najviše smeta!

A šta ja imam na kraju od toga – pitanje koje me uvek iznova vrati na vrednosti. Imam podršku antifašista koji su moja svakodnevna podrška, podršku javnosti, ljudi iz naše bivše zajedničke države, ljudi sa svih strana sveta, ljudi koji su mi potvrda da sve što radim nije uzalud. Ljudi svih vera i nacija.

E to se zove vrednost.

Odgovornost i zadatak koji sam sebi negde zadala da, šta god da radim, čime god da se budem bavila u životu, gde god budem živela pokušaću da ljude približim onim pravim vrednostima i ohrabrim da ne okreću glavu, da ne odustaju i da se bore za ono u šta veruju pa makar stajali i sami…

Da ustanu protiv zla odakle god da dolazi, a obaveza svih nas je da ustanemo protiv zla koje je iz sopstvenog dvorišta.

A dešava se da stojim sama. Ipak neka znaju da nikada neće biti sami jer svaka reč, dobro delo, svaka istina je iskra u tami i uvek će naći put do pravih osoba na ovoj planeti, ona osvetljava taj put.

Počnimo da zovemo stvari pravim imenom suočimo se sa istinom i tu istinu govorimo jer samo tako možemo i kao pojedinci i kao društvo biti deo nekog boljeg sveta.

Svako društvo čine pojedinci a vi birate da li ćete biti kukavice ili junakinje.

Birate da li ćete biti na strani poraženih ili na strani pobednika. Birate da li ćete biti žene heroine ili robinje.

Birate budućnost ili prošlost.

Ja sam izabrala svoj put zajedno sa svim onim ljudima koji su moji saveznici i istomišljenici gradimo lepše i bolje društvo. A braneći ideje antifašizma branimo i našu budućnost. Na tom putu prisustvo žena u političkom i društvenom životu je potvrda legitimiteta političkog procesa i različitosti kao aksioma modernog demokratskog društva.

(Portal Analitika, foto: Antena M)