I u Srbiji je konačno presuđeno za negiranje genocida i izazivanje verske i međunacionalne mržnje: mesto radnje Novi Pazar, presuditelj sudija Miloš Milanović. Kažnjena je skupina navijača Partizana koja je skandirala ime ratnog zločinca i realizatora genocida Ratka Mladića i uzvikivale slogan od tri imenice: “Nož, žica, Srebrenica”.

Nije, naravno, reč o suštinskom kažnjavanju koje znači odluku države i insitucija da kažnjavaju obesne, nasilne širitelje mržnje; nije reč ni o presudi po Krivičnom zakonu, jer Srbija po tim paragrafima ne može da kazni negiranje genocida u Srebrenici, već, kao što je ovde već bilo reči, jedino negiranje genocida koje je presudio Međunarodni sud pravde osnovan Rimskim statutom. A tamo je doneta jedino presuda protiv kongoanskog oficira Tomasa Lubange koji je osuđen je na 14 godina zatvora. Zbog regrutovanja dece. U odnosu na inkriminacije presuđene srpskim zapovednicima i političarima u Tribunalu za bivšu Jugoslaviju (genocid, zločin protiv čovečnosti, istrebljenje, progon, silovanje, zlostavljanje), deluje kao neumesna šala.

Dakle, presudio je fudbalski sudija Milanović, naredio je da se isprazni tribina na kojoj su bili navijači Partizana, pristigli iz Beograda sa sve platnenim portretom zlikovca, mržnjom i viškom adrenalina. Tokom utakmice i navijači Novog Pazara su bacali predmete i metalni novac na igrače i klupu Partizana, utakmica je dva puta prekidana, igrači molili bitange da se smire, ućute. Konačno, skandiranje zlikovcu preraslo je u zaurlavanje “Nož, žica, Srebrenica”, domaći fudbalerri su odbili da nastave meč, a sudija Milanović je naložio da se tribina sa grobarima isprazni. Što je, nakon 40 minuta, i okončano.

Svrha kažnjavanja nije postignuta, ali je presuda odmah realizovana, prvostepeno, mogli bismo da konstatujemo. Ostaje da pravosuđe procesuira i oslobodi, kao što i dolikuje, jer, reč je o našoj deci, istina malo (za robiju roditelja) vaspitno zapuštenoj. A u Srebrenici ionako ničeg spornog nije bilo, sve je upereno ka Srbima, tvrdi milionska skupina saučesnika koja se nije našla na stadionu Novog Pazara.

Mešanje izvršne u sudsku vlast

I sve bi bilo u okvirima morbidnog folklora koji je istinska antropološka tema, da nije došlo do znakovitog “mešanja izvršne u sudsku (fudbalsku) vlast”. Za to se postarao ministar policije Aleksandar Vulin koji je u svom vehementnom nastupu postavio pitanje iskonske pravičnosti. Kazao je da nije u redu prekidati utakmicu zbog Mladića, a ne i zbog Nasera Orića (ime ovog neosuđenog zapovednika bošnjačkih snaga u istočnoj Bosni skandirali su Novopazarci); ne i zbog pominjanja “žute kuće”. Nesporno da kriterijume treba ujednačiti, ali, otići u goste u manjinsku sredinu, sa slikom osuđenog zločinca i skandiranjem njegovog imena “navijati” za svoj klub, dođe, onako, malo degutantno. Nasilnički, preteći.

A domaći klub je u svom saopštenju pojasnio o čemu je reč, ograđujući se od “takozvanih navijača Pazara sa zapadne tribine” koji su “svojim nepromišljenjim skandiranjima, kojima nije mesto na stadionu Novog Pazara, naneli su ogromnu štetu klubu“. “Oni su svojim istupima omogućili da se pravi veštačka ravnoteža u raspodeli krivice izmedju navijača Partizana i navijača Novog Pazara, a svako ko je bio na stadionu mogao je da vidi da to nije istina i da su navijači Partizana bili okidač za sva kasnija dešavanja.”

Ali, lajala je kera i sebe radi, ovako glasi cela Vulinova izjava: “Kada navijači Novog Pazara viču ‘Vučiću, pederu’, to nije razlog za prekid meča, baš kao što skandiranje ‘Kosovo je pored Srbije’ ili ‘Alija, Alija mi smo tvoja armija’, takođe, nije razlog za prekid utakamice. Skandiranje navijača Partizana ‘Nož, žica, Srebrenica’ jeste, po mom dubokom uverenju, dovolјan razlog da se meč prekine, ali zašto skandiranje ‘Žuta kuća’ nije dovolјan razlog za prekid meča? Zašto je skandiranje Ratku Mladiću dovolјan razlog za prekid fudbalske utakmice, a klicanje Naseru Oriću nije?“

Ma kome oni to…
Eto nas kod tog, među nama, toliko kretenoidnog navijačkog slogana, da iskompleksirano i afektivno reagovanje “prozvanog” i čitave njegove kamarile postaje prava komedija. Sve dok ne počne fizički obračun. Prosto da se čovek čeznutljivo seti 2000. i pesme celog stadiona “Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane!” (da znate kako je to zvučalo na utakmici Zvezda-Dinamo iz Kijeva, septembra te godine – šta ćemo, takav je posao).

Vulin je, dakle, i zapretio, organizatorima Super lige da “moraju da odrede jasna pravila koja važe za sve i koja ne dozvoljavaju donošenje odluka pod pritiskom”. Smrzli se, verovatno. Još je i najavio da će pozvati na sastanak direktora takmičenja da se i to pitanje reši.

A pitanje je davno rešeno, još 2005. FIFA je kaznila Fudbalski savez SCG sa 35 hiljada franaka i igranjem jedne zvanične utakmice bez publike, zbog incidenata na utakmici SCG-Bosna i Hercegovina. Zbog propusta u organizaciji utakmice “u delu bezbednosti, ponašanja navijača i rasističkih transparenata na tribinama stadiona” (Marakana je tada bila oblepljena transparentima “Nož, žica – Srebrenica”, “Ratko, hvala ti”, “Škorpioni” ). U međuvremenu se namnožile skupine devijantnih adolescenata različitih, pa i nesrpskih provenijencija, pa policiji treba samoupravni befel da mlati. Kao.

Vulin, eto, ima nameru da naloži čelnim ljudima Super lige da traže intervenciju. Ne kao isuviše samostalni sudija Milanović, nego, zvanično, čim čuju vređanje predsednika države. Jer, zapravo, vređanje Vučić Aleksandra je vređanje svih nas, narod traži da policija tuče one koji se nepatriotski deru. Ili, da idemo do detalja, ne može više da reaguje Partizanov jug, oslabljen je hapšenjem grupe iz bunkera ispod tribine. Konačno, neka i policija malo radi svoj posao – neka štiti duševni mir predsednika.

Genocid i košmar

A slogan Nož, žica Srebrenica nije kažnjiv. Nije ni deo kućnog vaspitanja pokazati pijetet prema bolu onih koji su izgubili svoje najbliže. U srebreničkom genocidu, što je u Srbiji-saučesnici, i pored svih presuda, neprijateljska sintagma.

Šta, zapravo, znači, taj fatalno privlačni ritam vokala i konsonanata. O njemu je oktobra 2005. u Peščaniku govorio profesor Vojin Dimitrijević: “To me podseća na ove jadne pokušaje naših učtivih ekstremista da dokažu da se u Srebrenici desila osveta, ali da nije bilo zločina, a onda za njima idu njihovi masovni podržavaoci i viču – Nož, žica, Srebrenica, trebalo ih je još više ubiti, Ratko, što ih nisi dotukao. Time mi samo potvrđujemo da je reč o genocidu, to je neka zaraženost koja prelazi na mlađu generaciju, koja se našla na toj trakalici zbog grehova naše elite i zbog oklevanja da se što brže izađe iz Miloševićevog košmara. Zbog toga mladi sad ne dobijaju vize, zbog toga oni ne putuju. Izolacija podiže nivo ksenofobije i stavara potrebu da pred strancima iz inata pokažemo da ne poštujemo njihove vrednosti. Mada, moram da kažem da imate već jednu generaciju koja je rasla posle 2000, to je ipak pet godina. I u novije vreme, kad sam išao po srednjim školama u Srbiji, otkrio sam opet neke mlade ljude od 17-18 godina, koji su izašli iz tog začaranog kruga. Njihovi roditelji, međutim, nisu i većina tih mladih ljudi, koji deluju najtrezvenije, će otići na tehniku, na prirodne nauke, a mi ćemo opet da se vrtimo sa ovima iz društvenih nauka, koji su isti kao i oni pre.”

Srebrenica je noćna mora saučesnika u genocidu i negatora.

“Nož” i “žica” su zajedničke imenice. “Srebrenica” je lična. Njome se meri ono što nedostaje – odgovornost.

(XXZ Regionalni portal, foto: Medija centar Beograd)