Nije skandal, ne budimo licemerni, kao da smo rasli u Švajcarskoj: odbornik vladajuće Srpske napredne stranke Branislav Milićević, predsedavajući prve sednice Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica Grada Beograda, verbalno je napadao i vređao članice Komisije iz Poslaničke grupe Moramo, a zatim je jednu od njih gađao materijalom za sednicu. Greh opozicionarki bio je to što su uopšte tražile reč i konstatovale da članice i članovi Komisije nisu dobili pristojno pripremljeni materijal za diskusiju i odlučivanje. Nije, dakle, skandal, ali jeste bilo mučno (videli smo snimak napravljen mobilnim telefonom).

Kome ne znači ništa ime i prezime militantnog odbornika stranke Aleksandra Vučića možda će značiti nadimak: reč je o Branku Kockici, glumcu i koautoru kultnog serijala dečjih emisija Kocka, kocka, kockica. Bio je jedan od najpopularnijih glumaca bivše Jugoslavije, realizovao emisije u beogradskim osnovnim školama, obilazio Srbiju, znao da svrati do Zagreba i Sarajeva, ali i Skoplja i Ljubljane (jezička barijera se rušila) da blago, kroz priču i igru, pouči dečurliju drugarstvu, ljubavi prema prirodi, vrednostima i lepom ponašanju. Pevali su klinci tada U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. Od 1974. do 1993. snimao je Kockicu, kasnije je, kao i sada, bio vlasnik, direktor i autor Dečjeg pozorišta Puž. Beleži uglavnom epizodne filmske uloge, odlično ostvarenje, ulogu islednika u TV drami Čovek koji je bombardovao Beograd, docnije i svojevrsni diletantizam.

“Podržao sam Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića kao kandidata na predsedničkim izborima 2017; on je kao dete učestvovao u emisiji Kocka, kocka, kockica, jedva sam ga prepoznao. Onomad sam bio prilično krupniji od njega, a sad je on prilično krupniji. Ko bi rekao da će nekada nestašan dečak, kako je i sam sebe nazvao više puta, danas biti prvi čovek Srbije“.

Eh, to djetinjstvo

Valjda niko nije poverovao u to da se Milićević setio Vučića (ipak, pogodio je u žicu, imao je srbijanski predsednik – stručnjaci neka procenjuju – različite flashbackove, voleo je i voli da se vraća u detinjstvo, vratio je biblioteci knjigu pozajmljenu pre 40 godina, što su prenosile sve režimske televizije), a čaršija je Milićeviću pripisivala utilitarno-ideološku motivaciju (da proširi terasu).

Tako smo, zašto tek sada, zatvorili priču o Kockici, televizijski komadić srećnih detinjstava dece bivše Jugoslavije ostaće sačuvan u ladicama, tamo gde smo odložili Vagu za tačno merenje (nesporne veličine kakve su Renata Ulmanski i Mija Aleksić), one skopske Dadija i čavku Slavku, Na slovo, na slovo, Poletarac, Miću Tomića, Dragana Lakovića, oni mlađi nešto kasnije i Smogovce.

Da, u ladici ili škatuli pravo je mesto za odlaganje ovakvih sećanja, često opterećujućih, nepraktičnih. Onih na koja trošimo energiju i koja nas uznemire. Ima još nešto, drugi deo priče, nije pošteno neke ljude ne abolirati; režimi se menjaju, a snimaju se filmovi, neki od njih izuzetni, igraju se vredne predstave, pišu knjige, ostvaruju rezultati u lečenju, spašavaju se ljudski životi, podučavaju deca i kada to deluje tako bezizgledno. Za to se neko žrtvuje, pokloni ime listi kreatora propasti, pojavi se tamo gde mu nije mesto, gde ni po čemu ne pripada, odigra pobedničko kolo, odglumi radost. To su posvećenici koji zarad opšteg dobra, onog o kojem običan svet ne zna mnogo, žrtvuju svoju prihvaćenost u javnosti i – ne pričaju oni o tome – preživljavaju teške trenutke malodušnosti i potištenosti. Ima takvih, ne samo da naslućujemo, ponešto se da i videti, ali, među nama, retki su.

Ko, pak, misli da treba dopustiti da baš sve propadne, odnosno, što gore – to bolje, nije na pravom mestu.

Oni drugi, armija posednika poslovne sposobnosti, odnosno biračkog prava, proširuju terase, obračunavaju se s onim komšijom na prvom spratu koji godinama parkira na njihovom mestu, legalizuju ono malo vikendice pored Save, lokalčić neki, zapošljavaju pašenoge, drmaju. Ima i nešto mnogo teže, smenjuju sposobnije od sebe, potkazuju, otpuštaju. Uživaju u moći raspolaganja tuđim sudbinama.

Džaja ili naprednjak

I, konačno, ili pre svega, sve ovo zvuči tako nepošteno: ti ljudi kojima se ponekad (tome su skloni euforični ljubitelji sporta s “ispravne” strane) pripisuju nadnaravne sposobnosti, znanje i veštine, pripadaju kolektivnoj dijagnozi koja glasi: na predsedničkim izborima 2022. Aleksandar Vučić dobio je 2.224.914  glasova. Tako misle i rade, našli su se tamo gde misle da im je mesto, srećni su i istinski se vesele u pomenutom kolu. Ovo podseća na narodnjački hit I posle svega, ja volim njega.

Ima, kazasmo li, ljudi koje smo držali za ispravan, pristojan svet, solidnih dostignuća i sporadičnih uzleta, javnih ličnosti kojih se ne bi zastidela ni vrednija kultura. Kad ono – radikal ili naprednjak. Ima i gore (nema, al’ nema veze), dverjanin, zavetnik, narodnjak (promenimo redosled), istrajni siromašni đilasovac (u redu, contradictio in adjecto, beletristički zvuči).

Dođosmo i do Srpske akademije nauka i umetnosti, jednog od stubova srpstva, (mora još malo da se zakuva, samo je pitanje trenutka), ali zašto da pominjemo akademike koji su podržali Aleksandra Vučića (drugo su individualci koji to čine na osoben način i za svoj merak, ima i takvih u Akademiji), ništa logičnije od toga; jedino Vučić može da iznova sastavi rasturene mape sa olovnim vojnicima i pravcima napredovanja tenkova i pešadije preko Drine i Save, ka Karlobagu i istorijskim srpskim granicama, do Pala, da obnovimo gradivo, da protera “Arnaute” sa Kosova, isposluje federaciju sa Rusijom. To bi bilo kao da nas čudi podrška koju Vučiću pružaju Arkanov dobrovoljac i portparol Oliver Mandić, te udovica Svetlana Ražnatović.

I onda preskačemo još jedan stub, blagosiljače koljača, te dolazimo do Zvezde i Džaje. Jeste, i on. Dragan Džajić, heroj mnogih detinjstava, neki će ondašnji klinci pamtiti (ne preterujmo, ima da se vidi na YouTubeu) onu golčinu Englezima u Firenci, neki duel sa Kamačom i pobedu protiv Reala, oni mlađi direktora sa peharom pobednika Kupa evropskih šampiona. Zluradi neće zaboraviti kako mu stavljaju lisice pred kamerama, ni pomilovanje koje mu je udelio bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Za neke će Džaja uvek biti Džaja, nikad naprednjak. To su zaokruživači, oni su među 2,2 miliona. To su romantici, vučićevski nostalgični u lavirintu sećanja na detinjstvo.

Ostalima je svejedno ili misle da u neko doba čovek treba da poseduje malo više odgovornosti prema vlastitoj biografiji.

Uputstvo za upotrebu sporta

I još malo o sportistima… Košarkaši Srbije pokušavaju ovih dana da se kvalifikuju za Mundobasket, uskoro će Evropsko prvenstvo (kojem su domaćini Nemačka, Češka, Gruzija, Italija), u ekipi su i ljudi sličnih političkih ubeđenja, MVP najbolje lige na svetu Nikola Jokić i MVP Eurolige Vasilije Micić. Obojica su potpisala podršku Aleksandru Vučiću marta ove godine, uoči predsedničkih izbora; njima se pridružio i centar San Antonija Boban Marjanović, ostali su javno bili uzdržani. Ne i njihove penzionisane kolege, legendarni Zoran Moka Slavnić, virtuoz koji je Sovjete dovodio do ludila u vreme dugogodišnje vladavine jugoslovenske košarke evropskim i svetskim dvoranama, Radmilo Mišović iz čačanskog Borca, jedan od najboljih strelaca u istoriji jugoslovenske lige, šampion Evrope Željko Rebrača.

Kada je Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) osvojila titulu šampiona sveta u Indijanapolisu 2002. jedan od ključnih igrača u timu koji je pobedio Amerikance bio je Milan Gurović. Nosio je na levoj ruci tetovažu, lik koljačkog zapovednika Draže Mihailovića. Ko je hteo (autor ovog napisa je, u slavu podela i razuma, iskoristio pravo) mogao je da navija protiv njega. U Srbiji beše delirijum.

Možda će i na sledećem prvenstvu neko od sportista – potpisivača zablistati, nekog usrećiti… i to se dešava. Jedino je, međutim, ispravno – deluje luzerski, pa šta – navijati za onog čija će pobeda unesrećiti najveći broj, budimo politički korektni, egzistencijalnih i političkih protivnika snažnog nacionalističkog i slabog intelektualnog naboja (uh!). Oni su spremili kokice i pivo, topovske udare, napunili okvire. Koliko li će tugovati u dva izgubljena finala (ako dođu do njih)?

(Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)