Poslednjih nekoliko dana zatečen sam ogromnom podrškom koju institucija američke vojske dobija od strane američke (ali i međunarodne) LGBT+ zajednice i njenih saveznika i ne mogu da ne pitam: Gde smo pogrešili?
Sve je počelo sa nekoliko tvitova Donalda Trampa u kojima on najavljuje mere protiv transrodnih osoba unutar američke vojske. Tramp na njih svaljuje teret troškova hormonskih terapija i hirurških intervencija koje navodno opterećuju vojni (a time i državni) budžet. Ovo poniženje on produbljuje tvrdnjom da „transrodne osobe unose nemir u redove američkih trupa“. Ovakve izjave kontinuitet su Trampove homofobične/transfobične administracije, koja rešenje ovakvih problema vidi u rezanju budžeta za zdravsto. Naravno, na štetu građana Amerike.
Pomenute Trampove izjave podstakle su reakcije. Podrška trans osobama se nije zasnivala na kritici njihovog nejednakog pristupa zdravstvenom sistemu, zapošljavanju ili stanovanju, već se svodila na veličanje trans ljudi kao dela ponosnih američkih trupa. Za samo nekoliko sati od objave Trampovih tvitova, omalovažavanje trans zajednice je stavljeno u službu afirmacije američkog militarizma i imperijalizma. Vrednost života trans osoba tako je svedena na njihovu odluku da štite državne interese i daju svoj život u ime američke spoljne politike. Glavni argument glasi: Zar i mi, LGBT+ vojnici, nismo jednako spremni da činimo sve što čine i ne-LGBT+ vojnici u ime odbrane interesa naše zemlje?
Upravo u ovoj tački se postavlja pitanje: Da li je postojanje LGBT+ osoba unutar vojske ravnopravnost kojoj smo težili? Da li je učestvovanje LGBT+ osoba u ratovima deo vizije sveta jednakih, sveta vladavine ljudskih prava na koja se LGBT+ osobe neprestano pozivaju? Da li smo kao marginalizovana zajednica koja teži tome da bude prihvaćena na putu ka jednakosti izgubili ideju o svetu u kome strah, nasilje i ratovi odlaze u istoriju? Kako se u Americi izgubila ideja o oslobađanju LGBT+ zajednice od sistema koji je tlači?
Odgovor ćemo naći u militarizmu kao sistemu. On se ne ogleda samo u postojanju rata, vojske ili industrije naoružanja; militarizam je kompleksni sistem koji održava homofobičnu i transfobičnu represiju živom. Kada se LGBT+ zajednica bori za svoja prava u vojsci, ona sebi puca u nogu oružjem na kome piše – jednakost. Jednakost za LGBT+ osobe u vojsci ne znači napredak za ljudska prava, već znači perfidnu inkluziju marginalizovane grupe u represivni sistem, i to sistem koji tu istu grupu nužno ponižava i ukida joj sva prava. Dugotrajno.
Rat kao vrhunac militarizovane svesti nužno podiže stepen homofobije i transfobije. On je utemeljen u jakom nacionalističkom sentimentu, a nacionalizam je opsesivno heteroseksualan i nužno reproduktivan. U lažno otvorenoj instituciji vojske LGBT+ vojnici i vojnikinje su dobrodošli samo kao topovsko meso i kao saučesnici u zločinima protiv čovečnosti. Biti LGBT+ osoba i biti vojnik znači oduzeti sebi glas i poništiti sopstvenu bol u ime prihvatanja od strane tlačitelja. Nas, LGBT+ ljude širom sveta, militarizam nužno stavlja na listu za odstrel: on nam govori čiji se životi čuvaju, a čiji uništavaju. Prihvatanjem da budemo deo bilo koje vojske, dajemo saglasnost ruci koja nam daje orden za hrabrost da i nas upiše na listu za odstel.
U viziji sveta u kome su svi ljudi jednaki i žive dostojanstven život nema mesta ratu, nema mesta vojsci, niti bilo kakvoj ideji militarizma. Dokle god pristajemo da budemo deo takvog sistema u ime ravnopravnosti, pristajemo na produžetak agonije i na sužavanje prostora u kome možemo da delujemo i podižemo svoj glas protiv homofobije i transfobije, jer će odgovor biti: Zar ovo nije bio vaš izbor?
Trampove izjave samo su dokaz da lažni napredak ljudskih prava u vidu otvorenosti oružanih snaga za LGBT+ osobe ne vodi ničem drugom nego sve gorem položaju LGBT+ zajednice, jer nasilje u kome smo prihvatili da učestvujemo produkuje nasilje koje je protiv nas.
Možda bi vodeća ljudsko-pravaška scena u Americi nešto mogla da nauči od LGBT+ pokreta na prostorima bivše Jugoslavije, koji je utemeljen na snažnoj antimilitarističkoj politici. Kao aktivista ovog pokreta nisam se zalagao samo za partikularna LGBT+ prava u Srbiji, već sam učestvovao i u akcijama koje su osuđivale rat, ratne zločine, genocid u Srebrenici, silovanje žena u ratu, kao i homofobično zlostavljanje zatvorenika od strane američke vojske u Abu Graibu.
Žao mi je što veliki deo američkih LGBT+ aktivista poziva tamošnju vojsku na poštovanje prava LGBT+ osoba i žao mi je što vrhunac jednakosti vidi u tome da se LGBT+ osobe osećaju sigurno u okrilju vojnog sistema. Militarizovanim jezikom rečeno – to nije naša bitka.
Zar ne bi bilo korisnije tu energiju posvetiti zahtevu za ukidanje vojnih troškova i usmeravanje tog novca na mnogo važnije potrebe od one za naoružavanjem. Trans ljudima, kao i svim drugim ljudima, pre svega je potreban bolji obrazovni i bezbedniji zdravstveni sistem; potrebni su im dobri uslovi za rad i stanovanje, za unapređenje njihovih talenata. Ako već zahtevamo, zahtevajmo najviše.
Zar se LGBT+ pokret u Americi i širom sveta već decenijama ne bori protiv predrasuda bez utemeljenja u realnom životu. Zašto onda ne jačamo ideju o tome da svi ljudi žive u miru, gde se svi resursi investiraju u mir. Vojska ne daje ponos – ona ga oduzima.