Nekadašnji visoki pokrajinski, republički i savezni funkcioner Živan Berisavljević, koji je danas u vrhu Socijal-demokartske partije Vojvodine, ocenio je da su događaji koji su prethodno najavljeni prvim mitingom 9. juna u Novom Sadu, te kulminirali početkom oktobra 1988. godine, zapravo bili početak pohoda na Jugoslaviju.On je u razgovoru za naš list povodom dvadesete godišnjice takozvane „jogurt revolucije“ kojom je srušeno pokrajinsko rukovodstvo zbog otpora ustavnim promenama, a koje su za cilj imale gušenje pokrajinskih autonomija, istakao da nije tačno da je vojvođansko rukvodstvo brzo pokleklo pod naletom uličnih demonstracija, već da je dug niz godina odolevalo pritiscima partijskih i državnih vrhova u Beogradu, ali i da nije imalo podršku za tu borbu od federalnih vlasti.

Ipak, mnogi prebacuju pokrajinskom rukovdstvu da je lako popustilo pred mitinzima?
– Pokrajinsko rukvodstvo bilo je jedinstveno u borbi protiv tih napada, ali i sve više svesno toga da je odnos snaga takav da mora pasti. Bilo je, naravno, i zamora i podleganja atmosferi koja se pravila i toj gebelsovskoj propagandi kojom smo bili najstaršnije satanizovani. No, pred sam kraj, pokazalo se da su neki ljudi bili zavrbovani, ali to nisu smeli da pokažu ranije. Ali, ne bih sad o njima, time će se baviti istoričari. Mi smo bilo osuđeni da budemo moneta za potkusurivanje, da se Srbija namiri tako što bi pristali na ustavne promene koje bi potpuno promenile koncepciju položaja pokrajina.
Vojvodina je oborena, ali ljudi tada nisu razumeli da je zapravo oborena Jugoslavija. Svi pokušaji međunarodne zajednice da spase Jugoslaviju nailizali su na robustan otpor iz Srbije, u ime teze „Srbislavije“, što je izazvalo reakciju buđenja nacionalizma u drugim republikama i konačno njihov izlazak iz zajedničke države.

Kako danas vidite te događaje i šta im je prethodilo?
– Projekat rušenja vojvođanske autonomije dešavao se kroz tri faze i po tipičnim standardima velikih građevinskih poduhvata. Faza idejnog projekta odvija se u periodu od 1972. godine, odnosno od obračuna s tzv. liberalima u Srbiji do Titove smrti, druga faza sledi nakon pobune na Kosovu. Već tada, 1981. godine, bilo je najavljeno otvaranje vojvođanskog pitanja, paralelno s kosovskim pitanjem. Tada je vojvođanskom rukovodstvu preneta jasna poruka: ako brzo ne pristanete na promenu Ustava, mi idemo pred narod. To je bila faza glavnog projekta, kojem su bezrezervno pomagali ključni beogradski mediji.
Vojvođansko rukvodstvo upozoravalo je još tada da će to za posledicu imati jačanje nacionalizma u Srbiji. Mislim da je u toj fazi najvažniji trenutak sednica državnog i partijskog vrha krajem 1981. godine, gde se jasno videlo da je platforma Dobrice Ćosića i disidentskih krugova iz Francuske 7 i Akademije nauka prihvaćena i u vrhu srbijanske političke elite. Tada je izgovoreno da je Srbija neravnopravna u jugoslovenskoj federaciji, da je srpski narod zato ugrožen, a da je glavni dokaz te naravnopravnosti to što Srbija ima dve pokrajine koje je cepaju i drobe, pri čemu autonomaško-separatističke tendencije imaju svoju idejnu kolevku u Novom Sadu, a udarnu pesnicu na Kosovu. Sve što se posle dešavalo imalo je za osnovu tu platformu.
I konačno, treća faza je izvođačka, i ona praktično kreće od Osme sednice CK SK Srbije, do tog „događanja naroda“ i 6. oktobra 1988. godine. Vojvođansko rukovodstvo je zapravo obarano od novembra 1981. godine do 6. oktobra 1988. godine. A pokazalo se da suština tog sukoba nisu bili ustavni odnosi u Srbiji, već ogromne razlike između političkog vrha u Vojvodini i političkog vrha u Srbiji oko pitanja kako dalje razvijati odnose u jugoslovenskoj federaciji.

Da li ste bili zatečeni mitinzima?
– Ima puno dokaza i svedočenja da je dolazak miitngaša u Novi Sad 9. juna praktično organizivao CK SK Srbije. Postojao je odbor za dolazak kosovskih Srba u druge delove Jugoslavije, pre svega u Vojvodinu. Uostalom, Milošević je imao sastanak s grupom organizatora prvog mitinga u Novom Sadu. Lično sam pre tih događaja od jednog novinara iz beogradskih medija čuo kompletan „scenario“ mitinga Kosovara po Vojvodini: koliko će ih biti, koliko će biti TV ekipa, sa kojim merama policije računaju… Stvar je bila potpuno organizovana.

Kako ocenjujete predloženi novi statut APV koji simbolično dolazi na dnevni red dvadeset godina nakon „jogurt revolucije“?
– Postjogurtska faza „razvoja“ pokazala je da su snage koje su obarale Miloševićev režim, uz pogrešne poteze i lidera vojvođanskih partija, praktično produžile miloševićevizam bez Miloševića. U međuvremenu je donet antivojvođanski Ustav, tako da se ne može ni napraviti statut APV koji će omogućiti prosperitet Vojvodine. Partija kojoj pripadam je zato odbacila taj predloženi statut, ali lično cenim napor vladajuće koalicije u pokrajini da pokuša da iz suve drenovine tog Ustava iscedi koliko god može više. Bojim se da je taj napor jalov, jer poslednju reč ima republički parlament.
Dobro je ipak što se na velika vrata ponovo otvara vojvođansko pitanje i pitanje ustavnih promena. Uveren sam da se mora postići novi istorijski dogovor između dva entiteta preostala iz druge Jugoslavije – Srbije i Vojvodine – o budućoj zajedničkoj složenoj državi Srbiji.

(Dnevnik)