Iako su prevencija i borba protiv torture upisani kao ciljevi procesa evrointegracija Srbije i navedeni u mnogim strateškim dokumentima, država ne pravi gotovo nikakve pomake u ovoj oblasti, ocenio je danas Beogradski centar za ljudska prava (BCLJP).

Ta nevladina organizacija je u saopštenju povodom 26. juna, Međunarodnog dana podrške žrtvama torture, navela da je očigledan primer nezainteresovanosti države da se bori protiv torture to što ta dela i dalje zastarevaju, suprotno obavezama Srbije po međunarodnom pravu.

„Pored toga, definicija torture u Krivičnom zakoniku i dalje nije usklađena sa definicijom predviđenom u članu 1 UN Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, iako se ta preporuka od strane međunarodnih tela upućuje Srbiji poslednjih 10 godina“, navodi se u saopštenju.

Pozivajući se na podatke Centra o tužilačkim i sudskim postupcima za krivična dela iznuđivanja iskaza i zlostavljanja i mučenja u kojima su učestvovala službena lica, BCLJP navodi da je od druge polovine 2021. do kraja 2022. godine utvrđeno da je raširena praksa saslušanja osumnjičenih bez video i audio nadzora, a da pravosudni organi i dalje u značajnom broju slučajeva propuštaju da nalože sudskomedicinske preglede žrtava i veštačenje povreda, dok lekarski pregledi žrtava i dalje sadrže bitne nedostatke.

„U Srbiji mnogobrojni postupci pred javnim tužilaštvima koji su pokrenuti protiv policijskih službenika zbog nezakonite i/ili prekomerne primene sile prema građanima nisu okončani, ili su neadekvatno sankcionisani od strane sudova“, piše u saopštenju.

Prema njihovim rečima, gotovo svi predmeti zlostavljanja građana na julskim protestima 2020. godine stoje „u fioci“ čekajući da nastupi zastarelost, dok nedavni incicenti u kojima su službenici MUP-a u aprilu ove godine fizički zlostavljali migrante na graničnom prelazu Mali Zvornik i u Prihvatnom centru u Somboru pokazuju da se praksa policijskog nasilja i dalje toleriše i ne kažnjava.

Naglasili su da je Srbija, kao potpisnica Konvencije protiv torture, dužna da osobi koja je preživela torturu pruži obeštećenje i pravednu kompenzaciju, koja uključuje i pravo na sveobuhvatnu (psihološku, medicinsku, pravnu i socijalnu), dostupnu i adekvatnu rehabilitaciju.

„Na kraju možemo da zaključimo da, umesto deklarativnog zalaganja za iskorenjivanje torture, država mora da počne aktivno da dela i da rešava duboko ukorenjene probleme koji svakodnevno nanose štetu građanima i državi. Zaštita žrtava torture mora biti prioritet za institucije, umesto zaštite službenika koji svojim nepočinstvima podrivaju poverenje građana i teško krše fundamentalna prava građana“, dodaje se u saopštenju.

(Beta)